TTIP: „Поштен дил“ или веште руке?

© Sputnik / Михаил Климентјев / Уђи у базу фотографијаБарак Обама
Барак Обама - Sputnik Србија
Пратите нас
Од самог почетка европски партнери у Трансатлантском трговинско-инвестиционом партнерству почели су да сумњају у искреност обећања из Вашингтона. Прекоокеанске иницијативе које су оглашене у јавности иазивају све више недоумица.

Делегације САД и ЕУ састају се већ осми пут, настављајући преговарачи маратон поводом предстојећег споразума о зони слободне трговине, званично Трансатлантском трговинско-инвестиционом партнерству, TTIP. У складу са утврђеним редом, актуална преговарачка рунда одржава се од 2. до 6. фебруара у Бриселу. У земљама ЕУ се, у међувремену, поново захухтавају дискусије поводом сврсисходности потписивања планираног споразума у принципу.

© Flickr / European ParliamentУ земљама ЕУ се поново заухтавају дискусије поводом сврсисходности потписивања планираног споразума sa САД
У земљама ЕУ се поново заухтавају дискусије поводом сврсисходности потписивања планираног споразума sa САД - Sputnik Србија
У земљама ЕУ се поново заухтавају дискусије поводом сврсисходности потписивања планираног споразума sa САД
„Поштен дил“ или веште руке — такво питање постављају ових дана коментатори европских медија. Као што се зна, објавивши у фебруару 2013. године одлуку да се са ЕУ потпише споразум о слободној трговини, шеф Беле куће Барак Обама је обећао да ће овај посао имати „поштен карактер“. Ипак већ од самог почетка европски партнери у Трансатлантском трговинско-инвестиционом партнерству почели су да сумњају у искреност обећања из Вашингтона. Као прво, навела је на опрез ситуација најстроже поверљивости у коју је антлантски савезних упаковао своје предлоге за садржај уговора. А прекоокеанске иницијативе које су оглашене у јавности иазивају све више недоумица.

Највећи камен спотицања постао је предлог америчке стране да се у текст будућег споразума укључи такозвана клаузула о заштити права инвеститора. Звучи логично – ко би се залагао за погоршање инвестиционе климе? Али како каже позната изрека, ђаво се крије у детаљима. Како предлаже старији атлантски партнер, ова иста права у случају некаквих препрека од стране поједине владе, треба да бране неки судови невезани за државно судство. Како су утврдили медији, у таквим судовима једна иста лица иступају као адвокати, тужиоци и судије. Процеси су затворени, жалбе на изречене пресуде се не примају. Јасно је да ће сличне услуге плаћати пре свега крупни концерни. А како гласи познати афоризам, колико пара, толико музике.

Ових дана представници грчке Сиризе и Независни Грци, који су ових дана дошли на власт, категорично су изјавили да никако неће ратификовати споразум о Трансатлантском трговинско-инвестиционом партнерству. Више од милион и триста хиљада потписа сакупила је инициајтива европске јавности под девизом: „Зауставити Трансатлантско трговинско-инвестиционо партнерство“.

Против режима тајности око преговора, уведеног и у самој Европској комисији, заложило се пет европских невладиних организација. Они су уложили одговарајућу жалбу представнику за људска права у ЕУ, Емили О Рајли.

Низ експерата, као што је на пример и шеф одељења за земље и регионе Европског института Владислав Белов, сматра да преговори о зони слободне трговине између САД и ЕУ тешко да ће бити заустављени.

„Мислим да ће споразум бити потписан, без обзира на све противречности које садрже нека поглавља овог документа – каже Белов. 

Он значи битан пораст бруто друштвеног производа и и за САД, и за Европу. Зато све нијансе које нервирају одређене интересне групе не могу се поредити са оним плусевима које ће добити економија оба привредно-политичка простора.

Макроекономски разлози несумњиво имају велики значај, као и интереси представника различитих свефи бизниса. А обичне Европљане брине и друга страна ствари. У мејлу редакцији наша слушатељка Карин Цимерман из немачког Нојнкирхен-Зејелшајда писала је о директору фабрике за производњу аутомобилских делова који је у телевизијском интервјуу хвалио споразум о Трансатлантском трговинско-инвестиционом партнерству. 

Стиче се осећај, пише између осталог Карин Цимерман – да људи од дрвета не виде шуму. За директора фабрике ово дрво је чак вероватно врло важно. А шума је демократија, питање преласка власти са народних делегата бизнис-моћницима. Ево у чему је суштина. Зато – не, не и опет не!

Да ли се овакви гласови чују са обе стране Атлантика?


Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала