Да ли је Путин победник преговора у Минску

Маратонски, шеснаесточасовни преговори четири европска лидера о украјинској кризи, резултирали су не само потписивањем „Комплекса мера за испуњавање Минског споразума“, како се зове нови документ, него и дискусијом о томе ко је победио, а ко изгубио у тим преговорима. И иако би најтачнији одговор на то питање, ако се споразум буде поштовао, био да је добитник украјински народ, дискусија се наставља. Занимљиво је да је за један број учесника добитник заправо Кина, која у целој причи ни на који начин директно не учествује. Али, то је већ геополитика. Ми ћемо се овде позабавити учесницима преговора, а када је о њима реч, најчешће се помиње руски председник Владимир Путин који је након завршених преговора изјвио да то баш и није била „његова најсрећнија ноћ“.

Први веома важан поен за Путина је чињеница да у преговорима ниједном није поменут Крим, што се углавном тумачи на тај начин да је Европа спремна да „уступи“ Москви ово полуострво ако свој утицај на исток Украјине употреби тако да лидери самопроглашених република прихвате европске услове.

Друго, иако је покренута огромна западњачка машина за кажњавање Русије, она није проглашена страном у конфликту. Уместо тога, још једном се показало да се без Русије не може решавати ниједан конфликт у свету. Путин је одиграо улогу главног миротворца – јединог који је могао заиста да утиче на ситуацију у зараћеном подручју. Према изјавама Ангеле Меркел и Франсоа Оланда, тек после разговора са руским председником су представници самопроглашене Доњецке и Луганске републике пристали да потпишу документ.

И још једно веома важно питање је решено повољно за Русију – реч је о учешћу руских војника у рату на територији суседне државе.

Запад упорно тврди да на страни устаника ратује руска армија, што користи као разлог за увођење све строжих и строжих санкција Русији, док Москва то упорно негира. Иако је Порошенко недавно у Берлину махао пасошима за које је тврдио да припадају заробљеним или убијеним руским војницима на територији Украјине, демантовао га је војни врх сопствене државе изјавом да у Украјини „није забележено присуство руске војске“. Можда је управо захваљујући тим изјавама усвојена неодређена формулација да треба повући све „стране грађане“ који учествују у конфликту. На основу онога што се о току преговора могло сазнати, управо је Русија инсистирала да се и та тачка укључи у споразум. О оружју и војној техници којом је Москва, према упорним тврдњама Запада, снабдевала устанике, у споразуму нема ни речи.

Међу добитнике у преговарачком процесу могу се свакако сврстати и самопроглашене републике. Први пут су њихове територије омеђене, што ће рећи – признате, а територија је повећана захваљујући њиховим војним успесима у последње време. Поред тога, садашњи лидери проглашени су за легитимне преговараче, а биће очуван и систем власти који су поставили. Оно што је за грађане ових територија посебно важно је обавеза Украјине да им исплаћује пензије.

Иако на први поглед Украјина губи, она се такође може сврстати у добитнике у овим преговорима. Пре свега, што је и најважније, Доњецк и Луганск остају у њеним саставу. Веома је битно и што су лидери самопроглашених република на то пристали, јер се могло догодити да се позову на референдуме и инсистрају на отцепљењу. Истини за вољу, Кијев ће зато морати да промени Устав – те области ће морати да добију одређени степен аутономије, али је и то боље од отцепљења, тим пре што је, до рата, то био индустријски најразвијенији део земље и обезбеђивао лавовски део буџета Украјине.

Ипак, губећи на једној, Украјина ће добити на другој страни. Ако се реализује програм договорен са ММФ-ом, добиће кредит од 40 милијарди долара које су јој крајње неопходне. Говори се чак и о могућности доношења новог „Маршаловог плана“ који би и те како добро дошао разореној украјинској економији.

Међу добитнике се свакако може сврстати и Европа, која је имала снаге да се отме директном утицају Вашингтона и покрене иницијативу за прекид рата, макар формално независну од САД. Сад јој преостаје да остане доследна и настави да, у сарадњи са Русијом а не притиском на њу, решава европске проблеме, што, по свему судећи, неће бити нимало лако. Већ се види да се машинерија покренута за увођење санкција Русији, тешко може зауставити – одлука о додатном кажњавању Москве, донета после догађаја у Мариупољу, а одложена до после преговора у Минску, ипак ће ступити на снагу. Логичног објашњења за то нема, осим ако разлог није – инерција. Остаје да се види шта ће бити са, у последње време често помињаном, испоруком америчког оружја Украјини. Разлога, ако се реализује Мински споразум – нема. А и ако се не реализује, оружје није решење, из простог разлога што оружје не доноси мир, него рат. 

Зидојче цајтунг објављује реакције својих читалаца на преговоре у Минску, под насловом „Победила је Русија“. Читалац Рејмонд Попинг из Хановера каже: „Ма колико оружја дали Украјини, Русија ће бити јача. Чак и у случају да погине и последњи украјински војник, Русији ће остати јака армија… У Украјини се води рат. И сви који данас као мантру понављају да се у данашње време рат не може добити, морају да признају – Путин је добио битку за Украјину“. Управо је то данас тема за украјински народ – не ко је добио а ко изгубио битку, већ шта ће бити ако заиста буду гурнути у прави рат са Русијом. Зато је споразум у Минску, иако је донет у ноћи која ни за кога није била „најсрећнија ноћ“, заправо најбоље и сада једино могуће решење. Треба га чувати.

Мински споразум

1. Хитан и потпуни прекид ватре који почиње у поноћ 15. фебруара.

2. Повлачење тешког наоружања с обе стране на једнако растојање, како би се створила зона безбедности, која раздваја све стране на минимум 50 а максимум 140 километара.

За украјинске снаге то значи фактичку линију раздвајања, а за устанике – појас од линије разграничења, одређене Минским меморандумом од 19. септембра.

3. Обезбеђење мониторинга прекида ватре и повлачење оружаних снага за помоћ ОЕБС-а.

4. Првог дана после повлачења војске, започети дијалог о локалним изборима у Доњецкој и Луганској републици.

5. Обнављање потпуне државне контроле над државном границом у целој зони конфликта, што мора бити завршено до краја 2015. године, уз услов да се обаве уставне реформе које би то обезбедиле.

6. Повлачење свих страних оружаних формација, војне технике и најамника са територије Украјине под контролом ОЕБС-а.

7. Спровођење уставне реформе до краја 2015. године и ступање на снагу новог Устава који подразумева децентрализацију Луганске и Доњецке области, као и доношење специјалног законодавства о њиховом посебном статусу.

8. Питања која се тичу локалних избора морају да се усаглашавају са представницима Доњецке и Луганске народне републике. За мониторинг избора позвати ОЕБС.

9. Интензивирати делатност тростране Контакт групе.