Хоће ли споразум из Минска удаљити украјинску кризу од опасности да Американци, који нису потписници тог споразума, преко Украјине започну својеврсни оружани сукоб са Русима у Европи, зависи превасходно од тога у којој ће мери договор из престонице Белорусије бити спровођен.
Уочи примирја и ступања на снагу Минског споразума вечерас у поноћ, управо се ово питање наметнуло многим аналитичарима у Европи и изван ње, а жустро се о њему расправља и у дипломатским кулоарима у Бриселу, седишту Европске уније и НАТО-а, преноси дописник агенције Бета из Брисела.
Кључно питање је хоће ли то бити „европски мир“ – мир у интересу свих Европљана, што би значило и Русије, како је то пожелела немачка канцеларка Ангела Меркел? Или ће, ипак, преовладати дугогодишњи амерички стратешки циљеви да се прикључењем Украјине Западу Русија битно истисне из простора насталог распадом Совјетског Савеза, што би гарантовало даље чврсто политичко, војно и економско савезништво Америке и Европе и истовремено спречило потенцијални превелики енергетски, економски, а тиме и сваки други стратешки уплив Русије на цео Стари континент.
Већина мисли да противници мирног решавања украјинске кризе и сукоба са Москвом имају снажно упориште у моћним политичким круговима у Вашингтону, који траже испоруку оружја Кијеву, па се констатује да су Сједињене Америчке Државе већ донеле одлуку да пошаљу инструкторе за обуку украјинске војске.
Француски лист Монд тврди да је канцеларка Меркел добила подршку Обаме, исто као што су Париз и Берлин, творци новог, свеобухватног споразума из Минска, успели да увере руског председника Владимира Путина да бесмислени оружани сукоби на истоку Украјине могу да се зауставе и криза у тој земљи реши ако се испуни више јасних тачака нагодбе.
Хоће ли миљеници САД у Кијеву подржати Порошенка?
Пре тачно годину дана, додуше усред буне против тадашње власти у Кијеву, шефови дипломатија Немачке, Француске и Пољске су са тадашњим председником Виктором Јануковичем и вођама побуњене опозиције потписали споразум о сазивању ванредних избора и промени Устава.
Међутим, сутрадан је помоћница америчког државног секретара Викторија Нуланд врло грубим речником поручила да Европска унија ту нема шта да тражи. Тако је, подсетивши на то да је Вашингтон у претходним годинама потрошио пет милијарди долара за стварање услова да у Украјини на власт дођу прозападне, проамеричке снаге, ставила до знања да ће владу у Кијеву одмах преузети они који су по вољи Вашингтона.
Опште је уверење да је и руски председник Путин прихватио крајње пажљиво припремљени немачко-француски предлог споразума у Минску зато што санкције Запада имају погубне економске и социјалне последице по Русију, али и зато што су Берлин и Париз понудили свеобухватно решење.
А оно подразумева, уз поштовање суверенитета Украјине, политичку аутономију за руски народ настањен у Донбасу, уставне промене које ће то зајамчити и тек потом успостављање контроле Кијева над границом према Русији.
По свему судећи, за Москву је пресудно било и то што су Ангела Меркел и Франсоа Оланд јасно ставили до знања да трајно, одрживо решење украјинске кризе повлачи то да Украјина неће ући у чланство НАТО-а, што је став који Вашингтон не дели, као ни Пољска и балтичке земље.
Предочена је и спремност да се са Москвом разговара и о томе како отклонити могуће неповољне последице које би по руску економију могао да има Споразум о слободној трговини између Европске уније и Украјине, као и да се размотри могућност трговинске сарадње са Евроазијском зоном слободне трговине, чија је окосница Русија.
То је, истини за вољу, могло да се уради и пре годину и по дана, кад је Европска унија одбила да у преговоре са Кијевом о споразуму о придруживању и трговини укључи и Москву, што је и био окидач за сукобе изван и унутар Украјине.
„Стратфор“: Прети шири војни сукоб
Поглед аналитичара с оне стране Атлантика на споразум из Минска је другачији, па тако америчка агенција за стратегијске прогнозе „Стратфор“ каже да у случају пропасти тог споразума „прети шири оружани сукоб“, уз испоруку оружја, па можда и упућивање америчких трупа у Украјину.
„Украјинска криза је сукоб САД и Русије око противречних императива: Русија хоће да има заштитну зону на својој периферији, нарочито у Украјини, док Сједињене Државе морају да спрече регионалну хегемонију коју би та заштитна зона Русији донела“, објашњава „Стратфор“ и подвлачи да ће одлучујући бити не толико „европски, већ нарочито амерички приступ“ решавању украјинске кризе.
И, указујући на „ратни лоби у Кијеву“, закључује да „ако би Вашингтон хтео да избаци из колосека цео мировни процес, не би морао далеко да гледа“.
