Нова понуда стигла је у Владу јутрос у четири сата, након чега је заказана седница у Немањиној осам, на којој је требало да буде донета коначна одлука о претходној „Есмарковој" понуди. Данас истиче рок који је ММФ дао Влади да заврши преговоре о Железари.
Понуду „Есмарка" пре Владе Србије требало би да размотри приватизациони саветник, консултантска кућа КПМГ и владина Комисија за стратешко партнерство. Главна препрека у преговорима српских власти и „Есмарка" су гаранције које Влада тражи — да неће бити отпуштања радника.
Јелица Путниковић, уредница „Балкан магазина", за Спутњик тврди да је ово одуговлачење само знак да нешто у тим преговорима не иде како је било планирано.
„На крају испада да 'Есмарк' заправо и није спасилац за Железару Смедерево. Треба видети хоће ли Влада Србије остати доследна. Сматрам да би неко ко купи Железару, у овом случају амерички 'Есмарк', морао то заиста и да плати, да држава не мора да даје гаранције на тих 200 милиона евра који се помињу да би они могли да набаве сировину. Јер ако ће држава то морати да ради, онда нам 'Есмарк' и не треба", каже Путниковићева.
Железара запошљава око 5.000 људи, тренутно производи око 350.000 тона челика, а њени производни капацитети су око 2,2 милиона тона. Дуг Железаре банкама је 260 милиона евра, добављачима дугује још 12 милиона евра, а та компанија месечно државу кошта 10 милиона евра.
Јелица Путниковић каже да се треба запитати има ли смисла оживљавати Железару када у Србији нема производње руде која би се ту претапала.
„Мислим да математика показује да Железара тешко да може да буде профитабилна. За грађане Србије много је боље да се нађе неко решење за тих 5.000 запослених који сада раде у Железари, па у крајњем случају да се њима помогне да раде нешто друго, или да се можда отвори нека друга производња која би била рентабилнија, а да се једноставно на Железару стави тачка", објашњава она.
Без обзира на то какав буде исход преговора са „Есмарком", Железара ће наставити да ради, поручио је раније премијер Вучић.
Његов план Б је ангажовање менаџмента који би чиниле особе које добро познају ту област — да набављају сировину и продају челик. А све би то било под пуном контролом државе.
