Издајници народа и кривци за многобројне жртве – тако кијевске власти називају борце специјалног одреда милиције „Беркут“, годину дана после крвавих нереда на кијевском Mајдану који су довели до државног удара. У догађајима су учествовали од првог дана.
Бивши припадници ове елитне јединице Александар Попов и Сергеј Хајурљски, који су допутовали у Русију, и даље сматрају да су на улицама Кијева поступали исправно.
„Немамо чега да се стидимо, нисмо издали Украјину. Украјина је тада издала нас“, кажу они.
Зашто сте одлучили да допутујете у Русију?
Александар: Зато што нас у домовини сада сматрају злочинцима, иако смо само обављали службену дужност. Чували смо јавни ред, и ниједном нисмо прекорачили неопходну меру.
Зашто су „Беркут“ назвали главним непријатељем Мајдана?
Александар: То се није десило одмах. Подгревање ситуације започело је када Јанукович није потписао споразум са ЕУ. Прво су тражили само потписивање, а затим и оставку Владе. Влада на то није озбиљно реаговала и тада су у центар града почели да довозе гуме, џакове, даске, да затварају путеве. Према оном што се догодило у првој „револуцији“, добро је познато каква је то прљавштина, смрад, запаљени улази, пљачке. Моментално почињу да стижу авантуристи, криминалци, бескућници из читаве земље. Зато су грађани Кијева почели да се жале милицији: „Не желимо да се то понови“.
Тада је „Беркут“ први пут дао команду да се очисти трг. Јасно је постављен задатак: не предузимати никакве мере физичког дејства, чак и у случају провокација.
Узели смо се за руке, кренули да истискујемо окупљене, мирно очистили трг. Већ тада су нас засипали каменицама и ударали палицама. Али, хистерија се усијавала, као да смо претукли пола Кијева. Чим смо отишли, они су се вратили на трг и затражили оставку Азарова и распуштање „Беркута“. Прогласили су нас непријатељима.
Сергеј: Зато што смо само ми могли да им се супротставимо. Чак и без оружја. Ми их се нисмо плашили.
Ко је био тамо?
Александар: За већину људи у маси, овај Мајдан је био попут музеја или циркуса. Они су долазили у центар Кијева само да виде шта се дешава. Али, било је много дошљака из других градова. Када су започела бојева дејства, тамо су остали само „плаћеници“.
Сергеј: Било је таквих који су долазили као на посао. Одстоје шест сати на барикадама, добију своје дневнице и оду.
Александар: Када смо их први пут истискивали са трга, тамо у гомили је било и жена и мушкараца од 40-45 година. Они су нас директно питали: „Момци, дајте нам да одстојимо до шест ујутру. Платили су нам до шест. Правићемо се да се гурамо са вама, а после ћемо сами да одемо“.
Посебно смо запамтили фудбалске навијаче. На Мајдану у Кијеву било је навијача из читаве земље, посебно много из западних региона.
Сергеј: Навијачки клубови су одличне организације за врбовање, тамо може да се узме много агресивне омладине одједном. И јефтино.
Када се ситуација посебно усијала?
Александар: Тада још нису обарали споменике Лењину, овај је био први. Послали су чету „Беркута“, око 30 момака, са командом да не дозволе обарање споменика. Они су дошли и просто направили обруч. Тада их је опколило скоро 300 екстремиста и почело да их бије ланцима, извлачи из строја. Гомила их је тукла. Нико тамо није остао без повреда, просто су их покидали.
Сергеј: Ја сам лично видео смрт три сарадника. Рањене чак нисам могао да пребројим. Према мојој процени, око десет одсто састава је тамо остало. Али ни на једном украјинском каналу то нису рекли.
Има ли много неприпремљених људи који су у стању да три дана трче по барикадама, вуку грађевински материјал, бацају каменице?
Александар: А када смо ушли у њихов штаб, тамо је све било затрпано боцама вискија, џина… Месо је стајало спремно за ражњиће у огромним лонцима… Нашли смо тамо читаве кутије сокни америчког модела, са текстуром против знојења. Стране производње. Било је доњег веша са термоизолацијом, свега је било. Без такве снабдевености, не би било никаквог Мајдана. Огроман новац је потребан за све то.
Још једна ствар нас је зачудила. У шестоспратној или седмоспратној згради коју је држао Десни сектор, на сваком спрату било је нешто попут касарне. Када смо ушли, тамо су стајали душеци. Под њима смо пронашли огроман број шприцева.
Да ли су ваши командири знали за то?
Александар: Наравно. И сами смо тихо ишли на Мајдан. Преоблачили се у цивилну одећу, ишли да видимо како су тамо уређени положаји изнутра. И говорили руководству да ће бити невоље. Лично смо видели како су они довозили оружје, како су припремали лопте са хлором које су затим бацали на нас. Хемијска прашина је разједала очи, они који су тај прашак удисали одмах су излазили из строја са опекотинама и тровањем.
Али власти нису хтеле да доносе одлуке. Дошло је до тога да нам је после једног сукоба остало да прођемо 50 метара да би коначно очистили трг. Дали су нам команду да се повучемо.
Да ли сте у кланици у улици Грушевског имали оружје?
Александар: Први пут, борбено оружје су нам дали негде 21. фебруара, а у улици Грушевског пуцало се дан раније. После тога, довезли су нам сандуке са аутоматима, да бисмо могли бар да изађемо из града. У том тренутку није нам остало ништа. Сви наши аутобуси били су спаљени. Затим су нас борци другог одреда одвезли у базу кијевског „Беркута“.
Сергеј: Десни сектор је био бесан! Они су хтели да нас проведу преко Мајдана и да нас ставе на колена, како бисмо тражили опроштај. Приредили су нам потеру са пуцњавом. У бази су иза нас залупили врата и нису дали учесницима Мајдана да се пробију. Два дана смо провели у опсади, док се договарало око авиона. Затим су на писти поново покушали да нас блокирају.
Александар: Све је решено с Десним сектором. Дошли су њихови људи, захтевали да предамо оружје и сами да се предамо. Обећали су јуриш. Добили су одговор да сада, када цивили не могу да настрадају, само нек пробају да промоле главу. Можемо да изгубимо стрпљење. Ако провоцирате, ми се нећемо обрачунати само са учесницима јуриша, већ ћемо затим од вас очистити цео Кијев. Они су знали да смо у стању да то урадимо. И зато су деблокирали пут, дозволили нам да одлетимо.
Сада, годину дана касније, како процењујете догађаје у Украјини?
Александар: Да се пре годину дана у Украјини дешавало то што се дешава сада, ја бих сам изашао на Мајдан. Тада су неки хтели у ЕУ, а сада сви желе само оно основно – посао, плату, топле домове, да не буде рата…
Сергеј: Ни не помишљам да се вратим у Украјину. Ми не знамо никога ко би сада променио мишљење и прешао на страну Кијева.
Александар: Не сматрам да сам издао Украјину. Сада је то у суштини фашистичка дражва. И даље волим Украјину као своју домовину, али презирем стање у које су је довеле актуелне власти.
Мајдан је врло добро спонзорисан новцем и „подгреван“ наркотицима
Шта сте посебно запамтили тих дана?
Александар: Како по леђима тече запаљени напалм… Клизи млаз ватре, униформа се топи, а међу лопатицама ти је хладно. Не вруће, не болно, већ као да клизи лед.
Сергеј: А ја како је све то било организовано и плаћено! Мајдан је врло добро спонзорисан новцем и „подгреван“ наркотицима. То смо сами видели.
Били смо на терену два-три дана без хране и одмора, спавали где смо стигли. Притом, ми, борци припремљени за такве услове, озбиљно смо се умарали, док су са друге стране људи бодро трчали.
