Сиобара сматра да Сједињене Америчке Државе, углавном од доба Џорџа Буша, воде политику такозваног неоконзервативизма или неолиберализма.
„У њој се огромна улога поклања тржишту. Како би руководила светом, Америка тржиште чини све слободнијим и увећава своју моћ. Када је дошао Обама, многи су помислили да се Америка променила, али то је грешка. Власт у Америци припада војсци, индустрији, бирократији, а ти људи се нису променили. Зато се и у Обамино време политика САД није кардинално променила. Између осталог, државна секретарка Хилари Клинтон имала је погледе блиске неоконзервативним. Много неоконзервативаца је остало у Стејт департменту“, каже Сиобара.
Као најупечатљивији пример, Сиобара наводи заменика државног секретара Викторију Нуланд.
„Она је 2005. године учествовала у формирању администрације Виктора Јушченка. У лето 2013. године, у иступању на телевизији, Барак Обама је позвао на бомбардовања Сирије ради уништавања њеног потенцијала за хемијско оружје. Русија се ту умешала и спречила бомбардовање. А за САД је то била одлична прилика да започну рат“, истиче он.
Сиобара напомиње да у књизи пише да је нешто раније исте те 2013. године, у тренутку када је избио скандал са прислушкивањем западних политичара и лидера америчких специјалних служби, у Русију побегао сарадник ЦИА Едвард Сноуден. Захваљујући томе сазнало се за све те догађаје са Бараком Обамом.
„Касније, у новембру и децембру 2013. године, када се председник Украјине Виктор Јанукович колебао поводом придруживања ЕУ, Америка је порадила на подстицању националиста из украјинске Владе као снаге која се супротставља Јануковичу. Користећи друштвене мреже и кабловску телевизију, који нису под контролом Владе, Американци су, пратећи моделе раније опробаног „арпаског пролећа“, увели у Украјину антивладине снаге и инструменте сличне арапском случају и подржавали нацисте. Од новембра 2013. године, Викторија Нуланд је почела да путује у Кијев, била је чак и на Мајдану, где је делила пециво и хладнокрвно говорила разне глупости, попут позива ’Држите се!‘. Написао сам у својој књизи – шта би било када би демонстрације противника нуклеарне енергетике у владином кварталу Касумигасеки у Токију посетио високи чиновник МИП Кине?“, објашњава Сиобара.
Како каже, Американци су то чинили ни не трепнувши. После разговора између Обаме и Путина од 11. фебруара 2014. године, достигнут је договор између председника Јануковича и опозиције, чији гаранти су били представници министарстава спољних послова Немачке, Пољске и Француске.
„Ипак, у току неразумних дејстава екстремиста десног сектора Дмитрија Јароша, председник Јанукович је био приморан да бежи. Ако се размишља здраво, требало је вратити се споразуму од 11. фебруара који је подржала Русија. Али то није учињено. Запад је признао оно што је урадио десни сектор. На крају је због тога и настала данашња криза“, сматра он.
Тачније криза је избила зато што је Америка подстицала националисте који су свргли председника Јануковича, прецизира Сиобара.
„Ипак амерички политичари који имају савести признају да је Јанукович био демократски изабран председник, зато чак оптужбе за корупцију не могу да буду оправдање за његову смену насилном револуцијом. Ако размотримо придруживање Крима Русији које је уследило, постаје јасно да су ту своју улогу одиграла дејства десног сектора. Сада Украјинци не желе да разумеју Русе који живе на Криму, али очигледно је да, када се Крим не би придружио Русији, тамо би убили на десетине хиљада људи, као у Луганску и Доњецку“, сматра он и додаје.
„Ко је спасао живот грађана Крима? Путин. Зар је то лоше? Не, већ је лоше то што је Америка направила плодно тле за ова дејства, подстичући националисте. Америка више од 100 година поседује базу на Гвантанаму на Куби и не планира да је врати. И какво право у том случају Америка има да критикује Русију због припајања Крима?“,пита се Сиобара.
Сиобара закључује да, како год да се ствари поставе, Америка увек испада лоша.
„Али западни медији не могу да критикују Америку. Посебно француски и немачки. А 2003. године, канцелар Герхард Шредер и председник Жак Ширак понашали су се благородно и иступили против рата у Ираку, успротививши се председнику Џорџу Бушу. Ипак, канцеларка Ангела Меркел и председник Франсоа Оланд себи то сада не могу да дозволе, иако се обоје слажу да је рат у Украјини који је Америка приредила бесмислен“, каже Сиобара.
Сиобара подсећа да су САД у децембру 2013. године извршиле невиђен притисак на владе ЕУ и Јапана по питању учешћа њихових лидера у церемонији отварања Олимпијаде у Сочију.
„Меркелова је знала да САД припремају неку невероватну ствар, а у јануару 2014. године је постало јасно да се на церемонији отварања Олимпијаде она неће појавити. А Жинзо Абе, који је у односима са Русијом имао проблеме „северних територија“, није желео да заоштрава конфронтацију са Путином и решио је да присуствује церемонији. Истовремено, лидери многих европских земаља тада су подлегли притиску САД, али западни медији о томе нису писали“, каже Сиобара.
Сиобара напомиње да неки амерички и европски новинари критикују америчке и европске лидере, мада је проблем у томе што је таквих новинара врло мало.
„Таква је ситуација и у Јапану. Вероватно у Јапану ни нема људи који сматрају Америку лошом. Осим мене“, додаје он.
Сиобара каже да је његова књига изазвала интересовање код јапанских читалаца изазвавши чуђење код људи који су опијени пропагандом.
