До сусрета је дошло у просторијама велике овалне зграде француског радијског „бастиона“ у којој се налази његова редакција. Није престајао да прича о ономе што им се дешавало током вишемесечног заточеништва које је описао као шпијунски роман. Борио се са бујицом речи и утисака који су били последица претрпљеног шока.
„Припадници Исламске армије у Ираку долазе са Бин Ладенове планете и борили су се у Босни“, рекао ми је о групи која је држала њега и његовог колегу, Жоржа Малбриноа, новинара Фигара.
„Отмичари су нам рекли да су се борили у Босни. Један од њих, млађи човек од тридесетак година, причао нам је да је био у Бин Ладеновом кампу у Авганистану и да се борио у Босни. Пуштао нам је касету са босанском музиком. Схватили смо да се ради о једном од арапских ратних вођа који је испаљивао ракете у Босни и узвикивао ‘џихад, џихад'“, причао је Шено.
Захваљујући познавању арапског језика француски новинари су могли да разговарају са својим отмичарима који су им причали о „шеику Осами“, међународном џихаду, сну о муслиманској држави од Андалузије до Кине и о борби против хришћана.
Један од њих се хвалио како је у Бин Ладеновом кампу научио да рукује разним типовима оружја, да отме возило, да барата хемијским оружјем и ракетама, што има прилику да примени у Ираку.
„Објаснили су ми да није исто ако погоде неког у руку и ако га погоде у главу, јер је ефекат неупоредиво већи. Њихов говор био је осмишљен, и било нам је јасно да имају разрађену стратегију“, рекао ми је Шено.
Међу таоцима са којима су се налазили француски новинари била су и двојица Македонаца.
„Један од њих, крупан човек, био је рањен у ногу“, испричао је Шено.
„Отмичари су нас питали да ли можемо да им преводимо, али Македонци нису знали ни речи енглеског или арапског. Њихова ситуација је била драматична и патетична јер нису били у стању да се одбране и објасне шта ту раде. Отмичари су их питали да ли су хришћани или муслимани, а они су само понављали: ‘Југославија, Тито, Тито Југославија'.“
Двојица Македонаца су радила у америчкој бази где су се затекли у тренутку напада Исламске армије. Убијени су након два месеца у заточеништву.
„Научио сам шта значи реч ‘вода' коју су понављали. Имали смо утисак да не разумеју ситуацију у којој се налазе“, објаснио ми је Шено еуфоричним тоном. Полако је схватао кроз шта су прошли. Италијански новинар Енцо Балдони кога је држала иста група, није се вратио кући.
„Нисмо знали где је убијен, нисмо видели сценографију осмишљену за видео-снимак егзекуције који су послали Италијанима, али смо знали да су му одсекли главу“, испричао је француски новинар.
Како су они успели да се извуку?
Шено је говорио о великој мобилизацији у Француској и Европи, али је вероватније да је пресудну улогу одиграла висока одштета коју је џихадистима дала француска Влада. Иако је то званично увек порицала, ослобађање њених талаца увек су пратиле процене у штампи колико је то коштало државу (британски Тајмс је писао о 11 милиона евра).
„Они траже публицитет, зато им је била важна мобилизација у Француској. Јер ко је пре тога знао за Исламску армију у Ираку? У једном тренутку сам их питао зашто не размењују америчке затворенике за њихове. Одговорили су ми да их то не интересује, да њихови затвореници могу да сачекају, док касета коју пошаљу у Америку, на којој се види како одсецају главу једном од њихових војника, постиже максимални ефекат, ефекат шока и страха“, објаснио ми је Шено.
Његове отмичаре је занимало зашто се муслимани у Француској не побуне против хришћана, уверавајући га да би им притекли у помоћ.
Теза о „сукобу цивилизација“ коју је развио Семјуел Хантингтон блиска је како америчким неоконзвервативцима и њиховим идеолошким следбеницима тако и борцима за „свети рат“.
Босанска веза
Десет година касније показало се да је овај позив изазвао ехо.
Француска се суочила са нападима џихадиста на својој територији и открила да су то њени држављани који су пригрлили идеологију исламиста из Ирака и Сирије.
Међу идеолозима младих радикализованих муслимана који су извршили нападе на европском тлу пронашли су и Французе који су се у првој половини ‘90-их борили у Босни и Херцеговини да би по повратку у земљу наставили да шире радикалне идеје.
То је показао случај Медија Немуша, који је оптужен за терористички напад на Јеврејски музеј у Бриселу 24. маја 2014. године. Тридесетогодишњи Француз алжирског порекла ушетао је у двориште музеја и упуцао четири особе. Француска полиција га је ухапсила неколико дана касније у Марсеју.
Немуш је један од неколико хиљада западних добровољаца у редовима Исламске државе Ирака и Сирије чија је мисија да сукобе прошире на европско тло.
Његов профил је типичан за радикализоване Французе у редовима џихадистичке интернационале.
Одрастао је у Рубеу, радничком граду на северу Француске са великим бројем имиграната из бивших француских колонија на северу Африке. Рано детињство је провео у прихватилишту за незбринуту децу. Неуспех у школи, ситни преступи који су прерасли у озбиљније крађе одвели су га на петогодишње одслужење затворске казне. Радикализовао се у затвору, уз групу затвореника коју су чинили исламисти, што је најчешћи пут који прођу будући кандидати за џихад, јер се у затворима најбоље шири радикална идеологија.
Муамед Мера, који је у марту 2012. године извршио терористички напад у Тулузу, у коме је усмртио седам особа, постао је за њега „највећи Француз кога је Француска икад имала“.
По изласку из затвора Немуш се упутио у Сирију, где се прикључио Исламској држави у Ираку и Сирији. О његовим подвизима у редовима организације која се прославила по изузетном варварству, сведочили су његови бивши таоци, француски новинари који су ослобођени у априлу 2014. године.
Дидије Франсоа, један од талаца кога је Немуш надзирао током седам месеци, описао је младог Француза који се представљао као Абу Омар као изузетно окрутног. Француски новинар бележи и један бизаран детаљ — Немуш, који је са нарочитом преданошћу мучио затворенике, слушао је Шарла Азнавура. Од њега је у почетку добијао и по четрдесет удараца штапом по глави, што се променило тек када је сазнао да новинар зна имена „Димона и његових ратних другова из 7. бригаде славних бандита који су бранили Сарајево“.
Реч је о старијој генерацији француских исламиста из његовог родног града.
„Банду из Рубеа“, предводили су Лионел Димон, пореклом из радничке породице, и Кристоф Каз, бивши студент медицине, обојица конвертити у ислам који су се борили у Босни.
Они су пример исламизације младих из друге генерације имиграната која је одрасла у европским предграђима. За овај феномен је карактеристична социјална димензија и солидарност која се развила у гетоизираним квартовима. Међу њима су углавном млади из радничког миљеа, али и синови из „добрих породица“. Радикални ислам је за њих постала алтернатива за антиимперијализам.
Мрежа Ал Каиде
У Босну је током рата ушло неколико хиљада џихадиста који су се борили на страни армије БиХ.
Међу њима су били искусни борци који су учествовали у рату у Авганистану и припадници исламистичких група из Алжира, Египта, Пакистана и са Блиског истока.
Један од лидера муџахедина у Босни, Абу Абдел Азиз, познат под надимком „Барбароса“, који се претходно калио у Авганистану, поручио је у интервјуу за „Ал Сират“ из 1994. године да је у Босни почео нови џихад.
Џихадисти из тридесетак земаља су били укључени у 7. муслиманску бригаду Трећег корпуса армије БиХ.
У лето 1993. године, генерал војске БиХ Расим Делић, издао је наређење да се јединица муџахедина уврсти у Трећи корпус војске — била је то злогласна јединица „Ел Муџахид“. У почетку је бројала око триста припадника из арапских земаља, а до краја рата је прерасла у бригаду након што су јој се прикључили локални добровољци. Јединица се „прославила“ по злочинима у српским селима у централној Босни.
Димон и Каз су били њен део. У једној нарочито морбидној сцени коју су припадници „Ел муџахида“ снимили у кампу Гостовић, у време док су у њему боравили француски џихадисти, види се како припадници ове јединице играју фудбал са главом српског војника.
Муџахедини у Босни су користили сличне методе које данас користе припадници Исламске државе у Ираку и Сирији, одсецање глава заробљеницима и снимање злочина. Овај материјал им је потом служио за регрутовање у џамијама широм Европе које су преузели радикални муслимани.
У последњој фази рата, у септембру 1995. године, јединица је учествовала у нападу на Возућу. Циљ операције „Ураган“ коју је повела војска БиХ је био да се протера српско становништво и населе муслиманске избеглице из Сребренице и Жепе.
Сајт „Америчке исламистичке групе" је ову операцију назвао „Бадр ал-Босна“, а „Ел муџахид" је представљен као део војске БиХ. Њихова улога у овој акцији је била одлучујућа.
Припадници ове јединице су починили покољ над рањеницима и заробљеницима, а српско становништво је протерано. Као и у претходним акцијама снимили су одсецање глава српским заробљеницима. Видео-касете са овим снимцима су слободно циркулисале у Босни до 2001. године. Упркос присуству 18.000 војника НАТО-а БиХ је служила припадницима Ал Каиде као позадинска база где су долазили до пасоша и до новца.
После 11. септембра и напада на Њујорк и Вашингтон, Сједињене Америчке Државе су појачале притисак на власти у Сарајеву да се ослободе ратних савезника. У изјави након напада на Светски трговински центар и Пентагон Бин Ладен и његова десна рука, Ајман Заваири, изјавили су да су у БиХ још увек активне њихове ћелије.
Босанска „епизода“ је допринела ширењу исламистичких мрежа у Европи, што су потврдила потоња хапшења особа осумњичених за тероризам које су имале босански пасош.
Џихадисти који су се борили у Босни прикључили су се потом Ал Каиди на ратиштима на Блиском истоку и исламистичким одредима у Чеченији.
Млади Бин Ладен
Процењује се да је тридесетак радикалних исламиста који су се борили у БиХ повезано са терористичким нападима широм света, укључујући и нападе на Њујорк и Мадрид.
Међу њима је Кареј Камел Бен Али, који се борио под именом Абу Хамза, имигрант из Туниса који је радио у фабрици Фијата у Италији пре него што се прикључио „Ел муџахиду“.
Италијанска полиција га је теретила да је припремао атентат на папу Жана Пола II у септембру 1997. године у Болоњи. Ухапшен је у Босни и затворен у Зеници 2002. године за убиства које је починио у Травнику 1997. Испоручен је Тунису 2009. године, где је осуђен због тероризма, али је искористио нереде који су уследили након рушења режима и побегао је из затвора. Поново је ухапшен у новембру прошле године.
Абу Мали, познатији као „млади Бин Ладен“, један од лидера злогласне јединице, стигао је у Босну 1992. године да се укључи у џихад. Овај Алжирац је према неким сведочењима после рата једно време радио за мисију Уједињених нација у Босни. Установљено је да је био лидер терористичких ћелија у Пакистану и Авганистану, а америчке службе су за њим трагале у вези са нападима 11. септембра.
Димон и Казе из „банде из Рубеа“ су по повратку у Француску 1996. године учествовали у серији пљачки са циљем да финансирају џихад и исламистичке организације. Покушали су и неуспели атентат на шефове Г7 у Лилу.
Димон је побегао полицији и пронашао уточиште у Босни, где се оженио. Наредне године ухапшен је заједно са још једним чланом банде из Рубеа, Молудом Бугеланом, и осуђен на двадесет година затвора за убиство полицајца у Зеници 1997. године. Приликом трансфера у затвор у Сарајеву, успео је да побегне под неразјашњеним околностима. Немачка полиција га је ухапсила 2003. године у Минхену и испоручила Француској. Бугелан је пребачен у Француску где је осуђен за тероризам.
У редовима „Ел муџахида“ борили су се и припадници терористичке ћелије из Монтреала, Фатех Камел и Мухамед Омари.
Камел, пореклом из Алжира, водио је живот пословног човека у Канади и паралелно се обучавао у камповима Ал Каиде. Оранизовао је атентате и мрежу за скривање џихадиста. Међу његовим контактима је био и Абу Зубеида, који је био задужен да регрутује добровољце у камповима Осаме бин Ладена.
Абу Зубеида, кога су ухапсиле америчке снаге 2002. године, боравио је у Босни током рата. Са њим је био повезан и Абу Ал Маид, вођа групе која је планирала нападе на америчку и британску амбасаду у Сарајеву.
Омари, пореклом из Марока, као млад је емигрирао у Канаду. Канадске власти су установиле да је током двадесет година примао социјалну помоћ у овој земљи, док је боравио у Босни, Хрватској, Словенији, Француској, Немачкој, Холандији, Мароку и Турској. Ухапшен је на аеродрому у Казабланки, где му је одузет пасош и где је изведен пред суд због теоризма.
Камел и Омари су заустављени заједно на аустријској граници 1994. године. Камел је уз канадски пасош имао и пропусницу Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација у Сарајеву.
Мароканац Саид Атмани и Алжирац Зохеир Шула, бивши из „Ел муџахида“ појавили су се пред судом у Паризу у септембру 2001. године због сумње да су учествовали у међународној мрежи за фалсификовање докумената „са циљем да се омогући убацивање џихадиста у Авганистан и Босну“.
Пакистанац Шеик Омар, одговоран за отмицу и декапитацију америчког новинара Давида Перла у јануару 2002. године у Карачију, борио се у Босни 1993. године. Омар је рођен у Лондону, где је похађао Лондонску школу економије. У Пакистану, где се потом настанио са породицом, основао је радикалну исламску групу. Одатле је путовао у Авганистан и Индију, где је учестовао у отмици четворо туриста. Укључен је и у пребацивање новца Мухамеду Ати, једном од терориста који су управљали авионима који су се срушили на Светски трговински центар у Њујорку.
Према подацима француске обавештајне службе Мухамед Ата је је више пута боравио у Босни између 1994. и 1999. године.
Страни џихадисти су утицали на радикализовање мањег броја млађих муслимана у Босни.
