Прослављени руски режисер Александар Сокуров, коме је на отварању ФЕСТ-а уручено признање Победник за допринос филмској уметности, у Београду није могао да избегне ни бројна политичка питања, посебно она везана за ситуацију у Украјини. На округлом столу изненадио је новинаре тврдњом да Срби нису никад помагали Русима. У интервјуу за Спутњик Сокуров, који је пре него што је ушао у филмске воде дипломирао историју, објашњава зашто остаје при том мишљењу, и поред тога што Србија једина у Европи није увела санкције Москви. Он такође сматра да је Европа под сталним притиском да пређе на страну Америке, која, како каже, нема морално право да било шта било коме диктира. За покушаје ревизије историје Другог светског рата каже да су „прљавштина“ и на њих гледа с горчином.
Само што сте снимили Франкофонију, која говори о Лувру под немачком окупацијом. У мају се обележава 70 година Дана победе. Као Руса, вероватно вас погађа кад чујете да су Аушвиц ослободили Украјинци. Како се односите према покушајима ревизије историје?
У чему је суштина неспоразума између Русије и Европе?
Русија је земља са огромном енергијом за промене, какве нема нигде у свету. Али све што се дешава у Русији са становишта европског погледа на свет и политичке праксе делује изненадно и неразумљиво, непредвидиво. Главно што одређује дистанцу између Русије и Европе је та непредвидивост ситуације унутар земље, унутар нуклеарне државе. Јер мишљење европског човека, европског дипломате је да земља која поседује нуклеарно оружје треба да буде стабилна, јасна и веома строга. Тамо не треба да буде никаквих колебања, непредвидивости. Та земља треба да буде толерантна, пријатељска и да уме да живи са својим суседима, макар зато што је нуклеарна држава. Ми видимо да, нажалост, свуда код нас има проблема.
Усталасали сте српску јавност када сте рекли да Србија никад није помагала Русији. А чак и да се заборави 40.000 белих Руса које је Србија прихватила и то што смо се заједно борили у два светска рата, остаје чињеница да Србија једина у Европи није увела санкције Русији. Да ли сте спремни да преиспитате оно што сте рекли?
Србија није увела санкције зато што још није примљена у Европску унију и није била обавезна да уводи санкције. Нећемо замењивати једно другим. Нећу да повучем оно што сам рекао, јер Руси који су долазили овде никада нису ни за шта молили и увек су нешто радили. Они су градили, били архитекте, војници, ратовали и чини ми се да никада нису били бреме за српски народ. Ми смо далеко и то је разумљиво. Србија је направила свој избор у корист ЕУ зато што је Европа ту поред, а Русија далеко…
Наравно, Русија би хтела више политичке подршке од Србије, отворенијег изражавања позиције. Али ми некако не осећамо да Србија помаже Русији у гласању у међународним организацијама. Нико не оптужује Србију, то је избор државе. Али то је чињеница. Србија није подржала Русију ни у ситуацији у рату у Грузији, никако не подржава Русију, не пружа никакву моралну подршку или разумевање у вези са украјинском кризом. Заправо, ми немамо осећај да постоји међусобно разумевање. Схватамо да Србији вероватно нешто треба од Русије, можда на економском плану, енергенти, нешто да прода. Времена су се променила и све је постало рационално. Више нема места за братска осећања и верску солидарност. Срби треба да праве свој избор…
Кад је реч о Украјини, ви сте још 2008. предвидели да ће се све ово десити. На основу чега сте то наслутили и чиме ће се завршити ситуација у Украјини?
Прво, имам добро историјско образовање, завршио сам универзитет у совјетско време. То је било добро образовање. Затим, имам интуицију, ја сам ипак уметник. Вероватно зато. Али осим тога, понешто сам видео, чуо, често сам се сусретао са својим вршњацима из Украјине, док сам се школовао и кад сам одлазио у Украјину. Сви моји разговори са мојим вршњацима и младима у Украјини увек су се завршавали позивима – оставите нас на миру, пустите нас да развијамо нашу културу и државу. Никада нисам улазио у полемике тим поводом јер, поштено говорећи, нисам видео знаке угњетавања. Увек сам се чудио, из ког разлога се о томе говори. Никад ми се није свиђало што ми о томе говоре са таквим бесом, с таквом огорченошћу, као да сам ја за то крив. У ствари, жељу да се побегне од Русије сам одувек видео. Затим, како су одлучили, одлучили су. Распао се Совјетски Савез и први који су побегли од Руса били су браћа Словени, Белоруси и Украјинци.
Зато је мени све то очигледно, све одлично схватам. Блиско сам познавао Бориса Јељцина, дружили смо се и био сам сведок многих историјских околности. Много пута сам видео то одсуство жеље руководилаца словенских држава за консолидацију живота са Русијом. То ме је такође чудило. То говори и о томе да су ти односи у старту били слаби. Жеља за независношћу је органска и праведна, исправно. А грешка Русије је што је као наиван момчић који све време убеђује девојчицу из комшилука да је она његова сестра, да су они рођаци, док они само живе у комшилуку, суседи су. Русија и Украјина су само суседи. Они нису братски народи. Украјина је одувек тежила самоопредељењу. Али она никад није била самостална, нема то искуство и отуд толике грешке. Сматрам да је званично украјинско руководство направило огроман број грешака и зато је све ушло у тако страшну фазу. Политичар треба да буде мудар. Ако је човеку болестан отац, он се никад неће понашати оштро, грубо и изазовно у решавању најважнијих питања. Он ће све снаге уложити да излечи оца или мајку. Украјина је болесна, тешко болесна и повлачити такве оштре потезе у области националне политике – неће бити руског језика, неће бити овог, оног – то је било не само неопрезно, него и веома агресивно.
Није се могао избећи. И мене је чудило зашто политичари не виде оно што сам ја видео, зашто нису осећали оно што сам ја осећао. Зашто сам само ја то рекао. Иста је прича са Казахстаном, такође нико на то не обраћа пажњу. И тамо се одвијају веома тешки процеси, руском делу становника Казахстана је веома тешко. Добијам писма од разних људи с молбом да помогнем. Људи желе да оду, да побегну. А угњетавање грађана велике земље је веома опасна ствар. Тако не треба да буде. Треба да постоји неко поштовање у старту. Русија није велика, него пространа. Она је пространа и чак је и у својој слабости јака. Ако она почне да штити своје грађане она ће, кад се пробуди, свом својом масом тако да их штити, да ће бити жестоко. И сви политичари који вуку тако неопрезне потезе у вези са националним питањем морају да разумеју да све то може да прерасте у озбиљан, суров сукоб. Ето, политичари немају памети, немају хуманитарну димензију, није им народ на првом месту.
Имате ли у Кијеву пријатеље уметнике, да ли сте у вези са њима?
Имам једног колегу, продуцента с којим сам у редовној вези. Али то је веома сложен дијалог, јер са друге стране мој поштовани пријатељ не види проблеме у политичкој пракси своје владе. Ми у Русији видимо грешке наше владе, рећи ћу вам потпуно поштено, видимо те грешке и говоримо о њима. У Украјини имам утисак да су људи толико уздрмани да најчешће то не виде. А политичар не може да не греши. Грађанин такође треба да разуме: политичар је осуђен на грешке. Историјски процес је тако сложен да је немогуће радити без грешака. Јер је историја огроман механизам: негде неки шрафчић почиње да попушта, док си ти приметио тај шрафчић, док си га средио, почиње неки други да се понаша хаотично. Зато је свака политичка пракса погрешна и свака је праћена пропустима. Нажалост, нема идеалних политичких решења.
Ми Срби смо некад били лоши момци, сад су Руси лоши момци на Западу. Како се ви као Рус осећате кад слушате антируску хистерију и антируску пропаганду?
Да кажемо отворено – Руси су одувек били лоши момци и Рус који долази у Европу увек је сувишан човек. Понекад и ја, иако сам прихваћен у Европи, то осећам. Сад сам радио филм „Франкофонија“, тамо се, између осталог, говори и о томе какви су односи међу Европљанима. Ми се осећамо као млађа сестра Европе. Ми нисмо паразити нити даља рођака. Русија је млађа сестра. Европа не признаје ту сестру. Понекад се чини да Европа осећа неки надмен однос према читавој словенској групи народа – можда и грешим.
Али Европљани не признају то сродство с Русијом. Чини им се да се ми толико разликујемо и они се боје те различитости руске природе, руског стила живота, и не могу да схвате суштину, не разумеју од чега се састоји руски начин живота. Наравно, за то су у великој мери криви савремени руски политичари који Русију представљају свету као непредвидљиву. То није исправно, тако не треба, тим пре ако смо рођаци. Треба све време да показујемо отвореност.
Ваши филмови су веома упечатљиви, богати, разноврсни. Да ли постоји нешто што је црвена нит у вашем стваралаштву, нешто чему се увек враћате?
Судбина човека. Јер ја мислим да је за човека важан само човек. Човеку је потребан само човек. Ни филм… Ништа му не треба. Треба му да је неко поред њега. Мени је интересантан човек, стање његовог живота, његово очајање или вера, његова снага или слабост, разумевање човека према човеку, можда је то моја црвена линија, нека буде тако. Односи између оца и сина, мајке са сином, сестре и брата, верника и оног који не верује, злочинца и оног који није злочинац. И злочинац је човек јер је све човечанско у човеку, нажалост, и ђаволско је у човеку од човека. Свуда су лица, људи, ликови, они су увек нови, они су увек у нашим филмовима неочекивани и по мом мишљењу веома интересантни. Јунаке мојих филмова не можете мрзети, чак и кад су страшни диктатори, њих треба разумети, трудити се да их разумете. Ја сам на уручивању те за мене веома почасне награде у Београду рекао гледаоцима да им захваљујем на труду да разумеју. Зато што је данас злата вредно кад један човек разуме другог, или кад људи разумеју друге људе. Сад је тога јако мало, то недостаје. Свуда је проблем у томе што људи не разумеју један другог. Или су се одучили, или су глупи и не схватају да је то апсолутно неопходно.
Собом, политиком. Не сме се пуштати политика у свој живот у толикој мери како се то дешава. Људи кад излазе на изборе треба да гласају за оне који хуманитарне вредности стављају изнад политичких.
