Портпарол Народног музеја Лидија Хам-Миловановић за Спутњик каже да је Мирослављево Јеванђеље у целости сачувано, а тај лист је једино што му недостаје да би било потпуно. Према њеним речима, тај споменик српске писмености је имало бурну историју почев од 12. века када је написано.
„После седам векова у манастиру Хиландар ово дело је привукло пажњу руских историчара. Тадашњи кијевски архиепископ Порфирије Успенски, посетио је 1845 — 1846. године манастир Хиландар на Светој Гори. Фасциниран изгледом књиге, он је, вероватно, уз допуштење монаха узео 166. лист и пренео га у Русију. Лист је од 1846. до 1883. године чуван у Кијеву, а после тога пренет је у Императорску јавну библиотеку, данас Националну библиотеку Русије у Санкт Петербургу, где се и сада чува. То није једини документ из српске историје који се тамо налази, у Националној библиотеци Русије данас има преко сто најразличитијих докумената који се односе на српску културу”, поручује Хам-Миловановић.
Међутим, неки историчари сматрају да је 166. страница Јеванђеља кришом истргнута приликом посете Успенског Светој Гори и на тај начин пребачена у Кијев. Било како било, све до појављивања на археолошкој изложби у Кијеву, 28 година касније, тај рукопис уопште није био примећен од стране светских историчара. Први пут је публикован у књизи о јужном и источном словенском орнаменту у албуму В. Стасова, на основу чега су Мирослављево јеванђеље приметили познати светски историчари и лингвисти.
Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске писмености писан руком ђакона Григорија у периоду од 1169. до 1197. године. Ова књига је у ствари превод грчке богослужбене књиге у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године. Књига је написана на пергаменту, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала, у боји и злату. Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посете Атосу, након чега је пребачен у Народни музеј у Београду. Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света“ чиме је уврштен међу 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација.
Министар културе Србије Иван Тасовац каже да су до сада ту страницу од остатка списа делиле неколико хиљада километара, а сада свега неколико стотина метара колико су удаљени Музеј Вука и Доситеја и Народни музеј, који чува тај рукопис. Он тврди да је искључиво добра сарадња руског и српског министарства културе допринела да та недостајућа страница стигне у наш музеј и додаје да ће се та сарадња у будућности само продубљивати.
Према његовим речима, постоји веома дубока сарадња између Русије и Србије на мноштву пројеката међукултурне сарадње, између осталог у сфери филма. „Успели смо да отворимо неку нову страницу сарадње, ако се осврнемо само на протеклих неколико месеци, имали смо две велике европске премијере руских филмова, као што су ’Левијатан‘ и ’Батаљон‘, и надам се да ће они имати исти успех код наших гледалаца у биоскопском програму, као што су имали и на премијери“, поручује Тасовац.
Он је такође најавио да ће током ове године у Београду бити представљена велика изложба руске авангарде поводом обележавања 80-годишњице смрти Казимира Маљевича. Та изложба ће, како каже, поред Србије бити представљена још само у Швајцарској и Монте Карлу. Иначе, изложба ће обухватати око 150 радова уметника који су од 1905. до 1930. године представљали авангардни покрет у Русији, међу којима је централна личност управо Маљевич.
Међутим, нису само догађаји пресудни како би се доказала културна сарадња двеју земаља, каже српски министар, већ директно повезивање српских и руских институција, које кроз своје редовне програме налазе оно што је најинтересантније. „Најзад смо успели да успоставимо некада изгубљени концепт ’недеља руске културе‘, односно ’недеља српске културе‘, што је допринело да издигнемо сарадњу на неки виши ниво јер када институције сарађују, тада су културе различитих земаља присутне током целе године“, поручује Тасовац.
