Србија се прикључила европском пројекту „Дарија“ (DARIAH) који се бави дигитализацијом културног наслеђа. Реч је о амбициозном подухвату чији је циљ да се културно наслеђе Србије учини видљивијим у виртуелном простору. Национални координатор тог пројекта је Тома Тасовац, директор Центра за дигиталне хуманистичке науке при Факултету за медије и комуникацију. Тасовац за Спутњик каже да је Министарство културе досад потрошило за овај пројекат само 2.000 евра, а поводом спекулација да постоји сукоб интереса због чињенице да је као брат министра културе изабран за координатора пројекта истиче да се пројекту прикључио много пре него што је Иван Тасовац преузео ресор културе у Влади.
Овај харвардски ђак, који је магистрирао на Принстону, а припрема докторат на универзитету у Даблину, објашњава да је пројекат „Дарија" важан не само да би српска култура била доступнија у Европи и свету, већ и да бисмо сами себе боље упознали.
— Пројекат „Дарија“ је значајан не само за српску културу, него и за културу целе Европе пошто је то један од најамбициознијих покушаја да се успостави нешто што се зове дигитална истраживачка инфраструктура. Технологија се развила довољно да смо данас у могућности да повезујемо различите дигиталне ресурсе и да покушамо да на најбољи могући начин искористимо све то културно наслеђе које је до сада дигитализовано. И „Дарија“ представља покушај успостављања нових стандарда и нове сарадње широм Европе на овом пољу.
Министарство културе је дало подршку овом пројекту. Помиње се чак сума од милион и по евра за ову годину.
А колика ће бити потрошена, да ли се зна?
— „Дарија“ није агенција за финансирање пројеката. „Дарија“ је пројекат у који улазе земље. Званично, Србија је једна од земаља оснивача и свака земља плаћа годишњу чланарину која зависи од величине земље. Међутим, оно због чега је „Дарија“ значајна јесте то што она представља мрежу искуства, могућност повезивања са научницима који се баве културним наслеђем широм света и — оно што је јако важно — представља могућност да се наше институције укључе са партнерима из „Дарије“ у друге европске пројекте. Центар за дигиталне хуманистичке науке је скоро добио грант Еразмус плус за стратешко партнерство и ми ћемо заједно са шест партнера из „Дарије“ развијати портал са наставним материјалима, значи образовни портал за дигиталну хуманистику.
Колико ће времена бити потребно за дигитализацију културног наслеђа и које установе ће бити обухваћене?
— Тешко је говорити о почетку и крају дигитализације пошто је за „Дарију“ врло битно да почнемо да размишљамо о дигитализацији као процесу који траје и процесу који се пре свега односи на дигитално управљање знањем. Трудимо се не само да дигитализујемо књиге или скенирамо слике, него да учимо наше институције да пређу на електронску продукцију знања. То значи да можемо да правимо електронске речнике, да имамо електронске енциклопедије, да имамо могућност да претражујемо садржај дигитализованих објеката… У том смислу „Дарија“ ће нам помоћи са искуствима из Европе и ми ћемо на тај начин помоћи већој видљивости српске културе на европској сцени.
А које су најистакнутије институције које ће бити обухваћене пројектом?
— „Дарија“ је отворена за сарадњу са свим српским институцијама. За сада имамо изузетно добру сарадњу са Институтом за српски језик САНУ, са Етнографским институтом, са Народном библиотеком, али постоји отворени позив за све институције Србије да се придруже овом пројекту.
Неки виде сукоб интереса у чињеници да сте као брат министра културе изабрани за координатора пројекта. Како то коментаришете?
— Деведесетих година, када сам студирао на Харварду до мене је стигао један трач из Београда да сам се ја уписао на Харвард захваљујући везама које су моји родитељи имали са јеврејским лобијем. И мени је то, осим што је недопустиво и што се често дешава да се те антисемитске матрице употребљавају за дискредитацију одређених личности, заувек остало као сећање до које мере смо ми као друштво неспремни да прихватимо туђи успех. Наравно да се моја мама која је професор клавира и мој тата који је био глумац нису бавили геостратшким политичким маркетингом, нити су имали такве везе да би могли да ме упишу на Харвард. Исто се то сада понавља са овом причом. Ја сам у пројекту „Дарија“од 2010. године, Србија је ушла званично у тај пројекат прошле године, међутим, ја радим са „Даријом“ као директор београдског Центра за дигиталне хуманистичке науке много пре него што је мој брат постао министар.
Србија као један од оснивача тог европског конзорцијума има и европске партнере. Колико они могу да помогну и колико су драгоцена њихова искуства?
— Мислим да могу јако пуно да помогну. Пре само недељу дана имали смо предавање у Народној библиотеци која је одржала Селин Чејмберс која је дуго била генерални секретар „Дарије“. Организоваћемо воркшопове, организоваћемо разне сусрете између наше научне заједнице и наших културних институција. Тек је прва година како смо званично у Дарији, али предстоји нам, надам се, врло успешна сарадња у будућности.
Ваш центар има низ пројеката попут „Транспоетике“, „Реклаказала“… Шта бисте издвојили као најинтересантније?
— Кад већ помињемо „Реклаказала“, то је један пројекат који је мени био јако драг а који смо радили пре пар година. Почели смо са дигитализацијом Вуковог „Речника“ и решили смо да направимо један експеримент: да видимо колико младе људе данас занима историја српског језика. Направили смо веб-сајт на којем смо сваког дана објављивали по једну реч, једну одредницу из Вуковог „Речника“, а наравно, бирали смо најзанимљивије, најсочније. Повезали смо тај сајт са Твитером и Фејсбуком и испоставило се да смо имали 24.000 пратилаца на Фејбуку, што је за мене било изненађење. То је такође показало да културно наслеђе, ако се презентира на одређени начин који је питак и са којим млади људи преко друштвених мрежа могу да дођу у контакт, да се развија једна јако узбудљива виртуелна заједница.
— Када погледате на страницу „Реклаказала“ видећете колико је ту било духовитости, али и колико је било занимања за то како се језик мења, шта су речи некад значиле, а шта значе данас. За мене лично најважнија поука из пројекта „Реклаказала“ јесте да је идентитет и језик нешто што је јако флуидно. У Србији се често те ствари третирају са једном дозом трагичног патоса. Ако почнете да се поигравате питањима језика и схватите колико језик којим је Вук говорио није исти језик којим ми говоримо данас, човек може да стекне један здравији однос према том флуидном идентитету који сви ми носимо и може да почне да ужива у лепоти али и у промени и у различитости.
Како бисте лаику објаснили — у чему је значај дигитализације културног наслеђа за обичног човека у Србији?
— Значај је пре свега у видљивости коју ми на ширем културном плану стичемо у Европи и свету пошто данас, ако не дигитализујете своје културно наслеђе, то је на неки начин као да га више и немате. Ви морате потврдити своје културно наслеђе и у виртуелном свету. Међутим, оно што је чини ми се још важније, то је нешто што се зове култура сећања. Кроз дигитализацију ми заправо обраћамо пажњу и боље сами упознајемо своје културно наслеђе. Зато што оно престаје да буде везано за оређене физичке локације и институције, постаје свима доступно и на тај начин успевамо да боље упознамо сами себе. Ако бих издвојио један главни циљ дигитализације, то је да се ми као култура боље упознамо.
Пошто се завршили славистику на Харварду и одлично говорите руски, да ли имате сарадњу са руским колегама у сфери дигитализације?
— Нажалост, нисам до сада имао то задовољство али радовао бих се када бисмо започели сарадњу са руским колегама зато што имамо сличне језике и нека слична културна интересовања. Био сам пресрећан ове недеље када је у Београд стигао лист Мирослављевог јеванђеља истргнут у 19. веку који се чува у Руској националној библиотеци, тако да – нека то буде симболичан почетак неке наше будуће сарадње.
