Водећи дневни листови опширно се баве „хладним ратом‟ или „хладним миром‟ и констатују да је протекле недеље дошло до новог заоштравања односа између Истока и Запада за шта у хору оптужују Кремљ.
Након што је иницијатива „Нормандијског квартета‟, који чине Француска, Русија, Немачка и Украјина, о успостављању мира у Украјини почела да даје резултате, уследила је паљба америчке вербалне артиљерије која је наишла на одјек у француским медијима.
Када извештавају о Русији, левичарски „Либерасјон‟ као и десничарски „Фигаро‟ имају исти тон, као и исте изворе — оба листа цитирају Викторију Нуланд, помоћника америчког државног секретара, Дмитрија Трењина, директора Карнеги центра у Москви, и представнике балтичких земаља.
Нуланд се прославила изјавом: "Је… Европску унију", која је илустровала њен гнев према европским савезницима САД због тога што на почетку кризе у Украјини нису хтели да се сврстају на страну Вашингтона против Русије.
Годину дана касније, у изјави коју преноси „Либерасјон‟, поручује да „чак и ако Украјина гради пацифистичку, демократску и независну нацију на 93 одсто своје територије, Крим и исток Украјине су под влашћу терора‟. „Фигаро‟ преузима део о „власти терора‟ за коју САД оптужују Русију.
Гомилање НАТО трупа на истоку Европе — 3 000 америчких војника пристиже у балтичке земље у оквиру операције Пентагона — лист „Либерасјон‟ оправдава „империјалним амбицијама Кремља који тера НАТО да мобилише снаге како би умирио своје чланове на истоку Европе‟. Дмитриј Трењин, директор Карнеги центра у Москви, одељење Карнеги задужбине за међународни мир из Вашингтона, објашњава за „Либерасјон‟ повлачење Русије из споразума о конвенционалним оружаним снагама у Европи, а у „Фигароу‟ закључује да „сукоб коме присуствујемо може да буде једнако хладан и потенцијално опаснији од хладног рата који је обележио међународне односе између 1940. и 1980.‟
Тренин је каријеру провео у совјетској војсци (служио је у Ираку и Источној Немачкој), а Карнеги центар у Москви је основао 1993. године након што се пензионисао као пуковник у руској армији. Био је први истраживач из земље која није део северноатлантског савеза који је боравио у НАТО колеџу за одбрану у Риму.
„Монд‟ пише како „Европа поново жели Немце у униформи, суочена са претњом од Исламске државе и од Владимира Путина‟. Овај лист прави поређење са епохом када је амерички државни секретар Дин Ачесон, на састанку НАТО-а у септембру 1950. године изјавио да жели да види Немце у униформи, након што је „Стаљин започео рат у Кореји и Труманова администрација страховала од напада на другом фронту, у Европи‟.
„Фигаро‟ се у уводнику залаже за „збијање редова‟ у ситуацији када је „агресивност Русије у Украјини, али и према земљама чланицама НАТО-а довела до сукобљавања два блока које смо сматрали превазиђеним‟.
Јункерова интерпретација европске одбране
Као и бројни други француски коментатори овај лист се бави изјавом Жана-Клода Јункера у интервјуу немачком листу „Велт ам зонтаг‟ о неопходности да се формира заједничка европска војска, јер „по питању спољне политике изгледа да нас не узимају за озбиљно‟.
Идеја о заједничкој европској одбрани није нова, иницијативе у том смислу постоје још од 1950-их, али су сваки пут доживеле неуспех. Ова могућност је предвиђена Лисабонским споразумом, уз услов да се све чланице сложе са тим. Данас, међутим, о питању заједничке војске у ЕУ постоје дубоке поделе. Нарочито јој се противе Британци и сви који су против „федерализације‟ Европе, али и Немци, који за војску издвајају знатно мање од Француза.
Јункер је, међутим, овој идеји дао сопствену интерпретацију „армије заједничке свим Европљанима која би натерала Русију да схвати да смо озбиљни када се ради о одбрани вредности Европске уније‟.
Филип Миго, директор на Институту за међународне и стратешке односе (ИРИС) у Паризу, пита се у ауторском тексту за „Спутњик‟ да ли Јункер игнорише чињеницу да његову сумњичавост према Русији ни изблиза не деле све земље Европске уније.
Као и бројни други коментатори у Француској он констатује да „европска спољна политика нема никакву тежину‟, и наводи примере Балкана, Ирака и Авганистана.
У таквим условима је немогуће, сматра он, говорити о заједничкој војсци, јер је „потребно имати јединствену дипломатију пре него што се оснује војка која ће је подржавати онда када преговори нису довољни, а не обрнуто. Жан-Клод Јункер лаже када нам представља програм ‘европске војске' као оруђе за снажење дипломатских могућности Европске уније… Лаже када говори о оснивању искључиво европске војске у окриљу НАТО-а, јер то ни на који начин не води ка аутономији једне реалне снаге, већ ка томе да се задржи утицај САД унутар Европске уније‟, пише француски аналитичар.
Европска одбрана зависна од САД
Одбрана Европске уније је у потпуности зависна од Сједињених Америчких Држава које, како подсећа „Фигаро‟, учествују са 75 одсто у буџету НАТО-а. Историчар и стручњак за геостратешка питања, Франсоа Жере, у интервјуу овом листу из фебруара, констатује да је „НАТО све више Европска унија, која не успева да обликује заједничку безбедносну и одбрамбену политику која би морала да буде у исто време оригинална и аутономна‟.
За то је потребно да ЕУ има заједничку визију, што је за овог аналитичара „веома удаљена‟ перспектива.
Чланица НАТО-а су дубоко подељене око одговора Русији док се Путин „парадоксално према њима односи као да је реч о сложној заједници под америчким старатељством‟, сматра Жере.
Званични Париз и Берлин имају много умеренији тон према Русији од ратнохушкачке реторике америчких и британских званичника и представника НАТО-а и балтичких земаља, које се понашају као да им је угрожена национална безбедност, дајући алиби северноатлантском савезу да се даље шири на исток Европе. Западне земље које се залажу за дипломатско решење кризе у Украјини замериле су главнокомандујућем НАТО за Европу, генералу Филипу Бридлаву, преувеличавање војне улоге Русије на истоку Украјине, о чему је писао „Шпигл‟.
Немачки недељник је открио да се у кабинету Ангеле Меркел говорило о „опасној пропаганди‟ америчког генерала. Порука да утиша ратне трубе упућена је и генералном секретару НАТО-а, Јенсу Столтенбергу.
Тон у француској штампи указује, међутим, да се главна битка и даље води на медијском плану.
