Ишли смо у Матарушку Бању да гледамо голу жену. Мада, то није било ни изблиза тако једноставно како је у првој реченици саопштено. Недостајало нам је оно што и дан-данас недостаје већини људи – време и новац. Иако смо били деца, једва да смо превалили десету. Увек исто, свуда на свету, сличан изговор – нема се довољно времена или новца.
Што се тиче времена, није да га нисмо имали, али смо морали и да га „oсвојимо“. Путовање до Матарушке Бање прашњавим приградским аутобусом траје око пола часа. Затим, рачунали смо, гледање голе жене се не исплати ако на располагању немамо макар пун сат. На крају, и повратак трајe пола часа. Када се сабере, свако од нас је морао да измакне пажњи родитеља на цела два сата. То тада није било мало. Круг нашег кретања се знао: школа – градски парк – главни трг – дворишта – пролази између гаража… Није се могло догодити да родитељи тако дуго не знају где смо. Било је то такво доба. Зато смо направили замршен план. Са стидом кажем: свако је слагао своје укућане да тобоже иде код друга, а тај да иде код другог друга, па је ту трећи друг… Толико смо изукрштали наводне правце кретања, да нас је неко случајно питао да поновимо како ћемо провести то рано суботње поподне, баш нико не би умео да га истоветно опише од тачке до тачке.
Што се тиче новца, није да га нисмо имали, свако га је добијао од својих, према могућностима. Али, тада се знало на шта се новац троши. Перец, ђеврек, јогурт, чоколадица „Животињско царство“, сличице фудбалера, „Политикин забавник“… Две карте за приградски аутобус нису коштале много, али је ваљало штедети, од убичајеног џепарца издвајати „банку“ по „банку“ како родитељи не би приметили. Било је то такво доба. Новцем се није куповала љубав деце. А знало се и шта је коме потребно у кући. Није се пазарило само зато да се нешто пазари.
Иако веома близу, Матарушка Бања је за нас дечаке била митско место. Девојчице су некако биле више окренуте удаљенијој и оглашенијој Врњачкој Бањи, вероватно због обавезног фотографисања „Код Крчмаревића“, где су на располагању имале обе врсте костима: кринолину принцезе и народну ношњу. Понављам, Матарушка Бања је била митско место за дечаке. Наиме, неки од нас су чули да тамо долазе жене које не могу да остану у другом стању, па им се нешто догоди од купки и испијања лековите воде, што је доводило до тога да занесу и њихов стомак нарасте „до зуба“. Осим тога, неки су чули од старијих да је у Матарушкој Бањи, преко висећег моста, једна кафана у коју и из Београда долазе богати да илегално играју карте, покер и ајнц у велике суме новца. Значи, и свуда чувени Београђани су Матарушку Бању сматрали посебном, вредном много дужег пута од наше полусатне вожње локалним превозом. И било је тамо још ствари достојних пажње: загонетних вила поетично названих по супругама и ћеркама предратних власника, одличних ћевапчића у хотелу „Жича“, такође добрих кремпита у млечном ресторану изнад реке, било је продаваца клакера, меда и шећерлема, пуцања из ваздушне пушке, старица од мање-више сто година које су дуж парковских стаза износиле хеклане столњаке… Али, нас је занимала само и само – млада, гола жена.
Бањски парк нам је изгледао као велик. Касније се испоставило да и није баш тако. Али, ни то није било важно. Нисмо ишли да се шетамо или трчимо, већ да седимо на клупи у самом средишту парка, тамо где је био кружни базен-фонтана, прскалица која расипа воду, а у измаглици капљица бронзана фигура наге жене, пре ће бити девојке, коју су сви звали „Купачица“. Дабоме, није да је пре нисмо видели, долазили смо у Матарушку Бању често, али са родитељима, досадном млађом браћом и неподношљивим старијим сестрама. Међутим, никада нисмо имали прилику да на „главној“ клупи седимо колико хоћемо и да „Купачицу“, онако добро, од пете до главе разгледамо, па од главе до пете гледимо. Зато смо се и организовали, направили план, уштедели новац, читаву „петобанку“, слагали родитеље и у одређену суботу отишли у авантуру без премца, у Матарушку Бању. Избегавши да позовемо друга који је све што га тишти говорио сестри близнакињи, која би пак све одмах пренела њиховој мајци. Било нам га је жао, али другачије нисмо могли да поступимо. Саветовали смо се и саветовали, тајно гласали, али је све увек излазило на исто: много, брате, прича. Није поуздан. Нисмо могли да ризикујемо да будемо откривени.
Мада, умало да све пропадне таман што смо кренули. Приликом уласка у приградски аутобус – кондуктер, бркајло, заваљен у оном свом ограђеном седишту, важан као да контролише улазак у авион, тај и такав је питао нешто као: Куда ви, пионирчићи? Било је то такво доба. Деца нису могла тек тако да шврљају сама. Срећом, један од другова се снашао, пружио је новац за карту и уверљиво одвратио да смо са учитељицом, показавши на једну жену која је пре нас ушла и већ била у предњем делу аутобуса. Тако смо се провукли.
Голу жену, односно скулптуру наге девојке у фонтани-базену, гледали смо непун сат. Један од нас се престравио, видео је у парку неког свог комшију, гимназијалца. Плашио се да ће он колико вечерас открити његовим родитељима где им је срео сина, па је почео да моли и моли да се што пре вратимо. Делимично га је умирило то што је комшија, пролазећи поред наше клупе, махнуо и намигнуо, показавши кажипрстом на „Купачицу“. Сада ми је јасно. И тај комшија није одувек био гимназијалац, некада је био дечак. Биће да је он из истих разлога, својевремено, тајно одлазио у Матарушку Бању. Прочитао нас је као „отворену књигу“. Дечаци који се не мрдају са клупе спрам прелепе статуе. И сада ваља додати оно најважније: „Купачица“ је била лепотица! Вајар је фигуру одлио у природној величини, поштујући класичну лепоту младе жене, не претерујући у наглашавању било којег њеног дела тела, али и не скривајући ништа, укључујући и дојке, врхове дојки, бокове, горњи и доњи трбух… „Купачица“ је изгледала као да је малочас изронила из зеленкасте воде базена-фонтане, попела се на „морску“ хрид од ломљеног камена, не срамећи се своје наготе, а опет се и стидећи, јер јој је глава било лако наклоњена, поглед оборен ка води у којој се огледала, где се сва та лепота изнова удвајала. Све описано – тачно спрам нас, дружине која се на клупи час подгуркивала, час нетремице посматрала скулптуру.
У повратку је било проблема. Да не буде забуне, престравио сам се, нисам припадао онима јуначнијим који догађаје касније храбро препричавају. Био је то онај исти прашњави приградски аутобус, односно сви смо морали да прођемо поред оног истог бркајла, кондуктера. У међувремену, тај се досетио, питао је нешто као: А где вам је сада, пионири, она ваша учитељица? А када је један од другара показао на неку жену напред, кондуктер се сагао, унео му се у лице и дрекнуо нешто као: Каква, море, учитељица, балавандеру! И још је додао нешто као: Сад ћу да кажем возачу да тера аутобус пред милицијску станицу. Мислиш да сам будала, данас је субота, школе не раде! Срећа је што је другар био присебан, хладан као клакер. Малтене увређено је одговорио да је у питању посебна, додатна настава из познавања природе и друштва… Организована у бањском парку за најбоље ученике… Какво је то питање: Зашто? Зато што тамо има сваковрсног биља и дрвећа, те на очигледним примерима можемо да се спремамо за општинско такмичење. Кондуктер се почешао по глави, прешао је дланом преко бркова, шмукнуо је и показао руком да прођемо. Тако се све завршило.
У Матарушку Бању сам потом одлазио небројено пута. Чак сам једне године провео пуних пет седмица, због кичме, озбиљно искривљене услед превише седења за писаћим столом. Загонетне виле од пре оног рата биле су препуне избеглица из овог, новијег рата. Као да је и сам парк био насељен тужним људима који су нудили „вишак“ хуманитарне помоћи, конзерве, кесе пиринча или макарона, зубне пасте непознатог произвођача, све оно што су добијали у превеликој количини сада су износили крај парковских стаза и у бесцење продавали не би ли добили нешто новца да купе оно што им стварно треба… Јесен се одавно разместила, базен-фонтана је била без воде. Прскалица није радила. Опало лишће се таложило и трунуло око хриди од ломљеног камена, сред испражњеног кружног мора… „Купачица“ је, међутим, била иста. Онако како је, сада знам, надарени скулптор школован у Француској, на чувеној Школи лепих уметности, Драган Панић – извајао. „Купачица“ је била нешто зеленкастија, можда од патине која се прихватила по превојима бронзаног тела. И то је била једина разлика… Верујем да скулптор Панић није ни сањао колико је ова његова акт-фигура била важна. Можда не толико за наставу ликовног васпитања колико за предмет познавања природе и друштва.
© Горан Петровић
