Монахиња из манастира Девич је испричала да су француски војници из КФОР-а, проценивши да не могу да заштите манастир, евакуисали монахиње, али су заборавили једну која је спавала. „Јадна сестра, доброг срца, али помало једноставног духа, проживела је пакао‟, забележио је Пеан речи игуманије. Када се пробудила, схватила је не само да је сама, већ и да је средњевековно здање у пламену. Они који су палили манастир носили су заставу ОВК, а један од њих је бацио молотовљев коктел недалеко од ње. Нападачи су је потом предали КФОР-у и монахиња „се нашла у болници у Митровици у жалосном психичком и физичком стању‟, пише Пеан. „Чланови ОВК су све спалили и уништили‟, забележио је француски новинар речи игуманије Анастасије.
Девич је спаљен, а у пожару су страдале све манастирске иконе, сем једне. На питање како се осећа након повратка, игуманија одговара да не разуме зашто их чува косовска полиција. Од одласка КФОР-а 2012. године безбедност монахиња зависи од оних који су манастир и спалили.
„Да постоји место, довољно високо са кога бих могла да повичем: Упомоћ!‟, рекла је француском новинару. „Осећамо се напуштеним као и пре. Не верујемо да они који би требало да нас штите — овдашња полиција — то желе или могу. Чини нам се парадоксално да нас штите они који нас вређају. Ако имамо проблема обавезне смо да се обратимо Самију Љуштаки, градоначелнику Србице‟. Љуштаку је био припадник злогласне „Дреничке групе‟, језгра ОВК-а, у којој је био и командант, а која се терети за најтеже злочине против Срба, Рома и албанских политичких противника. Препознат је као један од организатора погрома 2004. године, када га је КФОР ухапсио због „претњи операцијама КФОР-а и безбедности Косова‟, а потом пустио због недостатка доказа.
Расистички линч
Напад на манастир Девич је један од многих који су организовани на Косову 17. и 18. марта са циљем да се истерају преостали Срби, Роми и друге мањине. Напади су се догодили у Призрену, Љипљану, Гњилану, Подујеву, Истоку, Витрини, Пећи, Ораховцу, Новом Брду, Глоговцу, Урошевцу, Ђаковици, Приштини… У Приштини су се преостали Срби забаркадирали у своје станове док су нападачи пљачкали и палили на нижим спратовима. У селу Свињаре, јужно од Косовске Митровице, све српске куће су спаљене, иако се база француског контигента КФОР-а налазила на 500 метара.
Хашим Тачи, пише Пеан, који је у то време био у посети Сједињеним Америчким Државама, изјавио је тада да „Срби злоупотребљавају добру вољу коју Албанци показују у жељи да изграде правично друштво и не желе да се интегришу‟.
У линчу је учествовало око 50.000 Албанаца са Косова. За три дана је убијено 19 особа и рањено 954, око хиљаду кућа је сравњено са земљом, као и 35 цркава и манастира, међу којима су и споменици светске културне баштине, попут цркве Богородице Љевишке у Призрену.
Нестало је непроцењиво културно наслеђе, хиљаде икона, фресака, ретких књига и докумената. Протерано је 4.100 Срба и припадника мањинских заједница, већином немоћних стараца. Све се то дешавало у присуству трупа НАТО-а које нису спречиле погром.
„У марту 2004. године Косово је било буквално очишћено од етничких мањина у огромној руљи расиста који су спроводили линч‟, пише Пеан, док су „западни хуманисти који су пет година раније захтевали да НАТО казни Србе овај пут пропустили да траже да се аутори ових злочина казне‟.
Заборављајући на своје ‘вредности’ међународна заједница није реаговала како би зауставила нереде, истиче француски публициста у својој књизи.
„Највише ме је потресла незнана патња малих људи. У глави су ми слике оних који никада неће ући у историју, прича игуманије Анастасије која помаже да разумемо велики део историје Косова, исповести оних који су страшно страдали. Видео сам патњу, сузе, после толико година. Те слике су ми остале. То су људи који живе у малим српским енклавама, који пате, а које свет сматра нацистима‟, каже данас Пеан.
Преговори као параван
Уместо да казни починиоце рушитељског похода, „међународна заједница‟ их је наградила. Оркестрирани нереди су били увод у преговоре о статусу Косова, а потом и у проглашење независности. У извештају Уједињених нација непосредно након погрома упозорава се на могућност од избијања новог насиља и предлаже отварање преговора у наредних неколико месеци, уз образложење да „што дуже будемо чекали, то ће више расти незадовољство косовске популације‟. Иронија је што се у тексту наводи да „оваква стратегија сигурно неће значити да је насиље награђено‟.
САД и већина европских земаља су од тог тренутка радиле на томе да дође до независности Косова, а преговори о статусу су били још један параван њихове политике на Балкану.
„Нереди су показали да се насиље исплати‟, изјавио је 2012. године високи амерички дипломата кога цитира Андреа Капусела, аутор књиге „Изградња државе на Косову, демократија, интереси ЕУ и утицај САД на Балкану", док неименовани европски дипломата констатује да су преговори о статусу почели након дискретне паузе да не би били схваћени као награда за насиље.
Западни актери су, парадоксално, подстакли насиље, јер им је циљ била краткотрајна стабилност, сматра италијански експерт са дугогодишњим искуством на Косову.
Са овом тезом, да се насиље на Косову исплати, слаже се и Крис Декер, који је провео дванаест година у међународним мисијама на Косову.
„Да није било нереда у марту не би било толико дипломатских притисака да се успостави независност‟, каже бивши шеф одсека за људска права Организације за европску безбедност и сарадњу.
Овај Американац сматра да неуспех међународне заједнице на Косову није послужио да се извуче поука.
„Међународна заједница понавља исте грешке. Ирак је један од најбољих примера — покренете интервенцију, а потом пустите да криминални елементи дођу на власт, што онемогући владавину права‟, констатује Декер.
