Драшковић је у интервјуу сарајевском недељнику „Слободна Босна“ истакао да „Србија дугује мајкама из Сребренице крик и поклоњење“.
„Ми то можемо, ми то морамо и ми смо обавезни да то учинимо ако мислимо да будемо оно што смо некад били“, казао је Драшковић и додао да се „ти догађаји затрпавају заборавом и фалсификују“.
Према његовим речима, „никад ниједно зло не може бити у име нације, већ само на њену штету“.
Он је у интервјуу поводом изласка свог новог романа „Исусови мемоари“, рекао да роман говори о злочинима Срба над Бошњацима током рата у БиХ.
Драшковић је рекао да главна личност романа камером и пером бележи велики злочин — убијање Југославије и ужасне злочине који су пратили убиство те државе. Он у први план ставља грехе народа којем припада. Они који су књигу читали кажу да је уверљива и потресна. „Мислим да смо ми као нација и као српски писци обавезни да снажно проговоримо о злочинима нашим над другима, а не само о злочинима других над нама“, изјавио је Драшковић.
Он је нагласио да се „српска књижевност не може се похвалити чињеницом да већ двадесет година, колико је прошло од бесмисленог и страшног рата у ком је разбијена Југославија, ми немамо ни свог Ивана Горана Ковачића, нити имамо Скендера Куленовића, нити Владимира Назора“.
Упитан, шта се у њему преокренуло па је почео да користи сасвим другачију реторику у односу на ратне злочине, Драшковић је казао да„нема човека који није правио грешке“.
Драшковић је изразио наду да ће књига „Исусови мемоари“ допринети помирењу Срба и Бошњака.
„Највећи злочин почињен пред нама је злочин убиства Југославије. И ја сам својевремено изговарао неке неодмерене речи. Нема безгрешних. Мени је жао што смо разбили једну велику и дивну државу. Разбили смо своју кућу. Нама је потребно да пређемо хиљаде и хиљаде корака да бисмо достигли онај ниво међусобног поверења, пријатељстава, кумстава, добрих комшијских односа какви су били, рецимо, у Босни и Херцеговини 1991. године када је почињао рат у Хрватској“, рекао је Драшковић.
Одговарајући на питање да ли је могуће очекивати од актуелне власти у Србији, на челу са Александром Вучићем и Томиславом Николићем, да ће отворити приче о српским злочинима над Бошњацима, Драшковић је рекао да се то мора урадити „да бисмо пораз и срамоту преокренули у неки бољитак“.
„За неку нову Србију морамо да учинимо најмање неколико ствари. Прва је да наша држава и наша интелектуална елита призна апсолутни национални пораз и слом који је узроковала она политика од 1990. до 2000. године, политика Слободана Милошевића. Друго да признамо да су у наше име почињени велики злочини. Да те злочине не умањујемо, не кријемо или да их не правдамо злочинима других над Србима“, рекао је Драшковић.
Изазио је наду да ће сва ратна непријатељства бити преокренута у пријатељства, онако како су „Немци урадили након Другог светског рата“.
„То мора и Србија да уради. Србија мора непријатељства са Албанцима, Бошњацима и Хрватима да преокрене у пријатељства, да непријатељства са Западом такође окрене на другу страну, јер овде се нација трује неком страшном мржњом због НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Наравно да је то био злочин, али не могу нам наше жртве за време НАТО бомбардовања бити покриће и кишобран да заборавимо сопствене злочине“, закључио је Драшковић.
