Мушко! Делија! Колико? Четири! Није?! Па, то је скоро исто, шта има везе што до четири килограма недостаје триста грама?! Овде се увек заокружује на више. Сви његови другари претерују, хвалишу се, што и он не би мало додао. Порођај је окончан у један сат по поноћи. Протекао је добро. Био је од оних „лаких“. Жена је већ јутрос устала. Шета по ходнику. То је препорука доктора да би се „избацила“ заостала крв.
Донео је роштиљ за акушерску „екипу“. Пет килограма! Да доручкују као људи. А није штедео ни на ружама за супругу. Букет је чинило чак седамдесет седам црвених цветова. Ко то каже да је претерао?! Родила му је наследника! Можда је новорођенче које се управо огласило иза оних двокрилних врата, тамо где бебе држе поређане као векне, можда је то његов син. Ха, осећа малиша да му је дошао тата!
Међутим, дежурна, бабица, старија гегава жена, рекла је да на болничком ормарићу сваке породиље лекари допуштају само један цвет. Шта би било да у собу са осам кревета сваки поносни отац донесе по букет? Ко би могао да дише од толиких ружа, љиљана, кала, маргарета, ириса… Што се тиче роштиља, није приговарала, није рекла да је много. Свидело јој се то што је све педантно упаковано и што је мислио на лепињице и љуте папричице. Роштиљ без топлих лепиња и љутих папричица није ништа. Из букета је издвојила једну ружу за његову жену, а осталих седамдесет шест је са роштиљем однела у собу за одмор особља. Пре тога је питала где ради. На његов одговор да је конобар – бабица није ништа рекла. Шта још тражити од једног конобара? Да је макар продавац у текстилној радњи, па да јој јави када стигне нека добра, а јефтинија метража. Него, ускоро ће по собама да заређа визита, она му даје пола минута да се у ходнику поздрави са женом, а сутра нека дође раније, показаће му бебу „преко стакла“. Он је пољубио жену у образ, и дао јој ону једну ружу. Њој је низ бутине цурнуло неколико црвених капљица. Била је измучена, али неизмерно срећна…
Бабица је гегаво замакла низ ходник, однела је руже и роштиљ. Била је то замашна количина „понуда“, али је она била вешта, ипак у породилишту ради деценијама, недостајало јој је месец или два до пензионисања. Ништа јој више није требало. У свом стану је имала библиотеку од неколико хиљада романа које су читале породиље. Позајмљивала их је од младих мајки, а ниједна се никада није усудила да јој књигу дату на зајам затражи натраг. У свом стану је имала пуно романа и још свачега, па и једну металну кутију „са срцима“, навршену папирним девизним новчаницама ситнијих апоена. Ништа јој више није требало. Сада је у поклонима еуфоричних очева уживала само због тога што је исте те поклоне делила особљу на „свом“ спрату породилишта. Млађе бабице, медицинске сестре, стажисти, доктори – они који се ужасавају поклона, за њу су били највећи могући непријатељи. Зато се и добро осећала док је тог јутра свима давала руже, а на папирне тањириће сервирала роштиљ, половила лепињице и љуте папричице. Шта?! Као, они су фини?! Не узимају од пацијената! Али, роштиљ не одбијају! Ни роштиљ, ни те црвене руже, сасвим свеже, меке и влажне као постељица, црвене као крв жена које су малочас постале мајке. У томе је, у том чину деобе ружа, роштиља и савести – уживала бабица.
Истина, један цвет је задржала за себе, а још тридесет девет је оставила да их понесе на гробље, јер је тог дана било тридесет девет година од како је на порођају, у овој истој болници, изгубила дете. Наравно, цвеће је могла да купи, али је умислила да тако, односећи на гробље букете поклоњене срећним мајкама, да само тако може да ублажи неправду која је обележила читав њен живот. Наиме, садашњи начелник је тада био дежуран. Млад, неискусан, није се снашао, није био вичан карличном порођају. Не може се рећи да је направио грешку, али га је она већ тридесет девет година гледала на тој истој клиници као кривца за то што нема децу. То је патња. Стална. Гледала је како млади лекар напредује, како његов углед расте, како му се каријера расцветава, како учествује на конгресима, путује по свету, док је она одлазила на гробље, сваке године односећи цвет више.
На гробље, не и на гроб. Јер, новорођенчету се, преминулом на порођају, не зна право гробно место. У тим случајевима сахрана тада није обављана. Додуше, она је одавно закупила парцелу за себе, подигла споменик, наручила од каменоресца да уклеше њено име, као и име које је планирала да на крштењу да детету. Мужа је сахранила пре десетак година на гробљу на сасвим другом крају града. Самачки гроб. Море, какав је метиљавко био, само је сузио, више од тога није ни заслужио… У сваком случају, бабица је тридесет девет ружа однела на свој будући гроб и оставила их на оној страни споменика где је било уписано никада изговорено име. И ту је дуго стајала, раздирана тугом. Пред сам одлазак је при врху стабљике, до саме крунице, заломила све руже. Знала је да по гробљу вршљају они који то исто цвеће, чим ожалошћени окрене леђа, покупе и поново продају. Овако, те руже нико више неће моћи да препрода.
Биће да јој је једна од тридесет девет ружа промакла. Нека девојчица, од оне сиротињске дечурлије која са гробова краду цвеће, нашла је у букету заломљених ружа и један недирнут цвет. Издржавала се тако што је цвеће продавала заљубљеним паровима по кафанама. Било је у њој нечеге посебног, ретко кад се дешавало да је момак пред девојком одбије. Готово сваки је вадио тражену новчаницу за коју би иначе могао да купи омањи букет. Наравно, могао је да га купи – да се сетио. Али, није. Па је куповином једне руже гледао да забашури то што је са својом девојком желео само „до кревета“. Мада је тврдио супротно, ништа озбиљније од тога му није ни падало на памет.
Девојчица је била таква, посебна, ситна, а крупноока. Била је дете разведених родитеља, час је живела код мајке, час код оца, може се рећи да детињство није ни имала. Крадене руже је продавала по кафанама, увек певајући исту песму, исте стихове: „Кад би ове руже мале, за бол срца мога знале…“ Под условом да је неки конобар из кафане одмах не истера.
Конобар је био љут. Прошле ноћи му се родио син, а газда му није дао ни слободно вече. Четири килограма и нешто, похвалио се. „Значи да нема проблема“, рекао је газда, „наследник ти је већ човек“. Нема, дакле, проблема, самим тим конобар може да ради. Слободан дан ће добити, ако уопште затреба, када му жена изађе из породилишта. И тако је, уместо да слави, конобар морао да служи оне који славе. Или само пију, препирају тугу у алкохолу. Или за кафанским столом, због усамљености, другују. Или се љубакају као онај пар, при чему тај младић неће девојци ни ружу да купи. Неће да јој купи ни ружу, али би да се радо домогне њеног „врта невиности“. Капљице „оне“ крви. Зар не види и не чује то тужно дете које се издржава продајом ружа?! Зато је конобар викнуо: „Стани!“
И зато је затражио један цвет. Желео је да сутра изјутра оде до породилишта, да жени поклони ту нову ружу и да „кроз стакло“ види сина. Ако му гегава бабица дозволи. Она која је рекла да лекари у визити не трпе да на болничком ормарићу породиље има више од једног цвета. Зато конобар није отерао тужну девојчицу из кафане, већ јој је препречио пут, сагнуо се и прошапутао: „Родио ми се син. Дај једну да однесем жени. Једна ружа је таман…“
Девојчица је дуго бирала, неколико пута је поновила да неће да узме новац, да неће да наплати и најзад је из букета разнобојних ружа одабрала једну. Нарочито лепу. Црвену.
© Горан Петровић
