Усвајањем Индивидуалног акционог плана партнерства (ИПАП), успостављен је највиши облик сарадње између Србије и НАТО-а. То је оперативни документ који држави-потписници омогућава креативност да одабере активности и приоритете којима ће реализовати циљеве, изјавио је у разговору за Спутњик помоћник министра иностраних послова Србије задужен за безбедносну политику Бранимир Филиповић.
Пролазак НАТО трупа кроз Србију и коришћење војне инфраструктуре предвиђени су СОФА споразумом, који је у јануару у име Србије потписао министар одбране Братислав Гашић. Тај обавезујући међународни правни акт налази се у поступку ратификације. Споразум ће ступити на снагу уколико га усвоји српски парламент и ако га потпише председник Србије.
Иако ИПАП споразум није међународни правни уговор већ само оперативни документ, у оквиру списка активности које држава-чланица Партнерства за мир треба да спроведе наводи се и усвајање СОФА споразума, правно обавезујућег уговора којим се регулише приступ војним објектима, прелазак границе и ниво имунитета за припаднике Алијансе на територији Србије, објашњава за Спутњик помоћник министра иностраних послова Бранимир Филиповић.
„ИПАП, односно Индивидуални акциони план партнерства, између осталог и помиње у оквиру активности да ће се закључити и СОФА споразум, с тим што смо ми СОФА споразум закључили и пре него што је усвојен овај документ“, прецизира Филиповић.
Уколико Скупштина Србије ратифкује СОФА споразум у форми у којој га је потписао министар Гашић, НАТО војници ће, поред слободног транзита кроз Србију и коришћења српске војне инфраструктуре, бити заштићени и посебним статусом. Регионални центар за обуку „Југ“ код Бујановца биће отворен за све земље-чланице Партнерства за мир и НАТО-а, а Србија ће имати и обавезу да сарађује са НАТО-ом на пољу јавне дипломатије.
Филиповић истиче да ће и поред потписивања СОФА споразума Србија задржати позицију војне неутралности, као и да се војна неутралност спомиње у оквиру ИПАП документа, који, поред војних питања, дефинише и борбу против тероризма, енергетску безбедност, сајбер одбрану и безбедност граница и лука.
„Војна неутралност и даље остаје наш један фундаментални принцип. Проширење сарадње са НАТО-ом подразумева очување војне неутралности, тако да је војна неутралност препозната. НАТО уважава нашу позицију“, тврди Филиповић.
Војни аналитичар Мирослав Лазански у разговору за Спутњик истиче да му је нејасно због чега је потписан споразум са НАТО-ом и да не зна шта је Србија тиме добила.
„Иако смо званично статусно и даље војно неутрални, пракса ће показати да ли се у стварности напушта та позиција. Ако је НАТО добио право коришћења српске војне инфраструктуре, није проблематично само право проласка кроз Србију НАТО конвоја, војника, возила, него ће Војна алијанса имати право да користи и војне објекте. Није у питању само касарна ʼЈугʻ, него то може да буде било која касарна на територији Србије. Они могу да траже да било где стационирају чету, батаљон или бригаду, на месец-два. Појавиће се различити захтеви и НАТО ће покушати да тестира интегритет политичара и војних лидера у Србији и колико су спремни да им изађу у сусрет. НАТО ће, с друге стране, да се позива на споразум и да каже ‒ извините, ви сте потписали споразум који обухвата коришћење инфраструктуре“, каже Лазански.
То што су обавезе у споразуму са НАТО-ом базиране на принципу реципроцитета, такође не даје том документу већи значај и смисао, сматра Лазански.
„Мене баш занима чиме ми то можемо да дођемо до Француске са неком четом војника из Србије или рецимо до територије Канаде или Сједињених Америчких Држава, па да кажемо да желимо да стационирамо војску јединице Србије рецимо негде у Канзас Ситију“, каже Лазански.
Обавезивање на клаузулу да војници НАТО-а могу да користе војну инфраструктуру Србије је нешто што су Американци тражили од Београда пре 16 година, истиче Лазански и подсећа да су се спорне одредбе преговора у Рамбујеу, због чијег неприхватања је и уследило бомбардовање, односиле управо на војно присуство НАТО трупа у тадашњој Савезној Републици Југославији.
