Упад у просторије исламске фондације догодио се шест месеци након напада на Њујорк и Вашингтон, када је америчка влада кренула у лов на припаднике Ал Каиде и њихове финансијере. У извештају Комисије за 11. септембар помиње се ова листа која је откривена у Сарајеву са именима донатора пореклом из Саудијске Арабије и заливских земаља.
Тринаест година касније, истрага међународног тима новинара објављена у фебруару, о систему утаје пореза огромних размера који је разрадила британска банка ХСБЦ у Швајцарској, показала је да су међу њеним клијентима били и Бин Ладенови финансијери. Иако су сумње о њиховој повезаности са Ал Каидом биле познате јавности већ од 2002. године, банка није прекинула везе са њима бар до 2007. године, од када датирају подаци који су процурели у јавност.
Међу клијентима ХСБЦ-а је саудијски принц који је штитио шефа Ал Каиде и један други принц чија је жена послала новац ауторима атентата 11. септембра, као и завидан број саудијских пословних људи, попут грађевинског извођача и бившег благајника Међународне добротворне фондације, организације која је од 2002. године на америчкој листи финансијера тероризма зато што је служила као параван за финансирање Ал Каиде и исламистичких бораца у Босни и Чеченији. Ту је и власник фабрике која је бомбардована у америчким нападима због сумње да се у њој производи хемијско оружје.
Резултати новинарске истраге показали су да је међу клијентима банке 2006. и 2007. године био и члан дирекције Међународне исламске добротворне организације, још једне невладине организације блиске Ал Каиди. Саудијска банка „Ел Раџи“ је такође део „златног ланца“. Најмање шест чланова породице Ел Раџи су међу клијентима ХСБЦ.
Хуманитарне организације као параван
Исламске невладине организације су организовале долазак исламских бораца из Авганистана, Пакистана и са Блиског истока у Босну од 1992. године. Саудијци су се ангажовали у Босни из бојазни да ће Иран наметнути свој утицај.
Техеран је од почетка сукоба у бившој Југославији тајно финансирао босанске муслимане, о чему је писао француски истраживач Ксавије Бугарел у својој књизи „Нови ислам на Балкану“.
Али помоћ Ирана је била неупоредиво мања од финансијских средстава које су босански муслимани добили од Саудијске Арабије. Ситуација у Босни и Херцеговини после рата показала је да утицај Ирана не може да се мери са утицајем Саудијаца које су подржавале Сједињене Америчке Државе.
Саудијска Арабија је у највећој мери финансирала Исламски савет за источну Европу, који је основан 1991. године у Бечу, а потом је 1992. године основала Високи комитет Саудијске Арабије за помоћ Босни и Херцеговини. Званично невладина организација, ова парадржавна структура им је служила да контролишу ситуацију у Босни, како страни борци који су пристизали и босанске избеглице не би пали под утицај противничких група и режима (попут египатске Муслиманске браће који су осуђивале председника Хоснија Мубарака да није притекао у помоћ босанским муслиманима).
Од почетка рата босански муслимани су од Саудијаца добили између 150 милиона и 400 милиона долара од приватних и јавних донатора, у зависности од извора.
Саудијска Арабија је у Босни покренула око 3.000 различитих пројеката, који су се углавном односили на обнове џамија и оснивање верских школа, следећи амбицију да муслиманима у свету наметну своју неофундаменталистичку догму.
Босански модел
О „босанском моделу“ финансирања и регрутовања радикалних исламистичких бораца кроз невладине организације амерички официри су почели да говоре после 11. септембра. Босанска штампа је пренела нихову оцену да би овај модел могао да се користи и на Косову, у Албанији и у Чеченији.
На удару су биле Исламска фондација Ел Харамаин, саудијска невладина организација која је доведена у везу са Ал Каидом, чији је рачун у „Вакуфској банци“ блокиран након напада на Њујорк и Вашингтон, као и Међународна организација за исламску помоћ, са седиштима у Зеници и Травнику.
Високи комитет Саудијске Арабије за Босну и Херцеговину је такође оптужен за финансирање екстремистичких група у Босни, као и организација Ел Кифах, повезана са Бин Ладеном.
„Босански модел“ је поменут 2002. године на суђењу Енаму Арнаутију, директору хуманитарне организације Међународна добротворна фондација из Сједињених Америчких Држава, са филијалама у Канади и Босни. То је било прво велико суђење које је расветлило везе између босанских власти и међународних терористичких организација током сукоба у бившој Југославији. Арнаути је признао да је направио лажну листу ратне сирочади како би прикрио финансирање радикалних исламских бораца. У Босну је преко његове организације упућено око 10 милиона долара.
Пример још једне „хуманитарне“ организације, Агенције за помоћ Трећем свету, показује сложеност међународних актера који су учествовали у тајном финансирању босанске стране.
Организацију са седиштем у Бечу предводио је Суданац Фатих ел Хасанеин, а важну улогу у њој је имао Хасан Ченгић, који је после рата једно време био министар одбране БиХ. У ову организацију се сливао новац из државних и парадржавних извора из муслиманских земаља, који је служио за финансирање наоружања и војне опреме, као и за финансирање партије Алије Изетбеговића (Странка демократске акције). Највећи део новца долазио је из Саудијске Арабије, али и Ирана, Судана, Пакистана и Малезије. Према босанским изворима, кроз њу је прошло око 2,5 милијарди долара.
Амерички председник Бил Клинтон одобрио је илегални улазак оружја из Саудијске Арабије, али и Ирана у Босну. Вредност ове илегалне трговине је процењена на 300 милиона долара. Француска историчарка Дени Арто је у тексту „Водити модерни рат; Босна, Косово и будућност борбе“ у француском стручном часопису „Спољна политика“ 2002. године написала да је ову тајну испоруку оружја преко Хрватске организовао у Сарајеву амерички генерал Весли Кларк.
По окончању рата америчка војна помоћ је добила званични оквир. Око 100 милиона долара је издвојено из буџета за 1996. годину за оружје и опрему који су упућени Сарајеву и 104 милиона за обуку војске. Исте године Американци су покренули и програм војне обуке у вредности од 800 милиона долара.
У периоду од 1996. до 2005. године Босна је примила више помоћи него што је примила Европа у оквиру „Маршаловог плана“.
Тјери Мидри, француски политиколог, аутор књиге „Верски рат на Балкану“ сматра да су Сједињене Америчке Државе користиле радикалне исламистичке покрете као спољнополитичко оружје за дестабилизацију периферије Совјетског Савеза, а потом и Русије, како би је изоловале од централне Азије и Кавказа.
Аутори попут генерала Пјера Мари Галоа, Александра дел Вала и Владимира Волкофа су иза подршке САД муслиманима на Балкану видели америчку стратегију потискивања Русије из балканске зоне утицаја и снажења својих позиција унутар Европе. Према овој тези, снажне везе Србије и Русије су за САД главна препрека ширења НАТО-а на Балкану.
