Борбе на истоку Украјине су утихнуле, али се медијски рат наставља.
Европска унија припрема „акциони план за стратегију комуникације“ чији је циљ супротстављање „кампањи дезинформације Русије“.
Европски савет, који представљају лидери 28 земаља-чланица, задужио је Федерику Могерини, шефицу европске дипломатије, да тај план разради. Према интерном документу Службе за спољне акције, дипломатске службе Европске уније, ради се на томе да се развије „контранарација“, уз коришћење кључних порука, чланака, коментара, статистичких података и графикона, укључујући и оне на руском језику. Први корак биће стварање тима за комуникације у који ће ући функционери Службе за спољне акције, Савета и Комисије.
О „акционом плану“ ће се расправљати у мају на самиту Источног партнертства у Летонији, која председава Европском унијом.
Стратегија за комуникације Европске уније, усмерена против Русије, потом ће званично бити представљена на наредном самиту шефова држава у јуну.
Европске поделе
Као и у другим питањима спољне политике, заједница двадесетосморице подељена је око пројекта медијског рата против Русије. Ове поделе нису нове.
У време Џорџа Буша и инвазије на Ирак подела је била на „стару“ и „нову“ Европу. На челу „старе Европе“ била је Француска, која се противила америчкој осветничкој мисији у Ираку. Немачка је била пословично уздржана, а Велика Британија, са ратоборним Тонијем Блером на челу, спремна да ничим изазвана демонстрира силу уз свог главног савезника.
Да би се западна јавност убедила у оправданост рата, измишљена је прича о Садамовом оружју за масовно уништење, коју западни медији дуго нису доводили у питање. Већи део Европе није желео да се прикључи америчкој „коалицији“, али су у њу похитале нове чланице Европске уније и земље које су сматрале да ће им то донети неку корист – од Пољске, Украјине, Румуније, Бугарске, Албаније, Азербејџана, преко Летоније, Монголије, Чешке Републике, Јерменије, Естоније, до Босне и Херцеговине, Македоније, Грузије и Казахстана.
Непоштујући заједничку жељу Париза, Берлина и Москве да се настави рад инспектора у Ираку, бомбардован је Багдад, што је био увод у растурање Ирака са последицама по стабилност не само Блиског истока, већ и Европе и Русије.
Европске поделе из времена рата у Ираку још су израженије када је реч о Украјини.
Идеја о стварању медијског механизма за супротстављање Русији потекла је од Велике Британије, Данске, Естоније и Литваније, које су осмислиле првобитни план у јануару. Предлог је био да се оснује телевизија на руском језику. „Гломазан, скуп и неостварљив“, како га је окарактерисао париски Монд, овај план је предвиђао сарадњу Европске уније и НАТО-а на развијању медијске стратегије против Русије.
Летонија је потом предложила медијску акцију у земљама у руском комшилуку, што су подржале Немачка, Пољска и Шведска.
Рату информацијама успротивиле су се Грчка, Италија, Шпанија, Мађарска и Словачка, које су оцениле да је сама чињеница да се оваква иницијатива појавила доказ да је Русија већ добила ову битку.
Нова иницијатива је потекла од Европског савета, којим председава Доналд Туск, бивши пољски премијер. Француски коментатори нису пропустили да примете да је по ступању на дужност крајем новембра одмах позвао америчког председника Барака Обаму. Многима унутар заједнице двадесетосмори није се свидело што је бивши пољски премијер похитао да успостави директну везу са Белом кућом, а још мање то што су се Обама и Туск договорили да оснаже везе ЕУ са НАТО-ом. У толикој мери да НАТО данас (не)посредно утиче и на медијску стратегију Европске уније према Русији.
Опасна реторика
На опасан утицај ратнохушкачке реторике НАТО-а дискретно су упозоравали Париз и Берлин, који имају много умеренији тон према Русији од америчких и британских званичника и представника балтичких земаља.
Париз је на то скренуо пажњу генералном секретару Јенсу Столтенбергу, док је Берлин био нарочито забринут због изјава главнокомандујућег НАТО-а за Европу, генерала Филипа Бридлава, о чему је почетком марта писао лист Шпигл.
У окружењу Ангеле Меркел, Бридлав важи за америчког јастреба чија је улога да повећа притисак на чланице НАТО-а које су резервисане према америчком приступу Украјини. Његове изјаве су доживљене као „опасна пропаганда“, која доводи у питање улогу Запада у решавању кризе у Украјини. Париз и Берлин, који су са Москвом и Кијевом пронашли дипломатско решење за заустављање сукоба, замерили су представницима НАТО-а да преувеличавају војну улогу Русије на истоку Украјине.
Берлин је тражио од своје обавештајне службе да провери податке које је медијима давао високи командант НАТО-а. Ова провера је „у готово свим тачкама“ довела у питање информације којима је баратао немачки политички врх. Изјаве Бридлава су биле непрецизне, контрадикторне или једноставно нетачне. Његов одговор је био да је стратегија НАТО-а да „пружи информације о догађајима на јасан и прецизан начин, благовремено“.
„Као савез који се заснива на фундаменталним вредностима слободе и демократије, наш одговор на пропаганду не може да буде још више пропаганде, већ само истина“, рекао је амерички генерал.
Идеја о „контрапропаганди“ Европске уније јавила се у исто време када су се америчке власти забринуле због растућег утицаја руске телевизијске станице РТ. Државни секретар Џон Кери је тражио више новца за пропагандне програме и „промоцију демократије у свету“.
„Раша тудеј може да се прати на енглеском, да ли ми имамо нешто слично у Русији?“, питао је Кери америчке сенаторе.
Сада се то питају и у Бриселу.
