До последњег тренутка, Вања није знао да ће га посетити познати гост, иако је о Нику слушао од Лесијеве маме, којој су поклонили Вујичићеву књигу чим је дошла у Москву. Мама је сваки пут бодрила сина причама о Аустралијанцу Нику који се родио без удова, само са једном ногом са два прста. При томе, он је научио да плива, оженио се и постао отац.
Нику је било веома драго што Вања зна за њега. На жалост, оболелом дечаку се још увек није вратио вид и зато је Вања постављао много питања и додиривао Ника.
„Могу ли вас дотаћи? Ви заиста немате руке?“, питао је Вања.
„Не стиди се. Дотакни ме“, рекао је Ник.
И дечак је почео полако да га дотиче по раменима, нози, чак и по бради.
„Знам да си научио да пливаш. И ја јако желим да идем на базен, када ми дозволе доктори. И да прогледам“, рекао је Вања.
„Искрено ти то желим. Али желим да ти кажем да многи људи имају очи, али не виде. Многи имају ноге, али не иду куда треба. То сам схватио и почео да живим пуним плућима. Чак се надам да ће некад направити удобне протезе за мене. За такав случај у мом орману стоје патике. Не престајем да верујем да ћу проходати“, рекао је Ник Вујичић.
Вању су интересовале Никова савремена колица, како је научио да пише и у којим земљама је био. Вујичић је са великим задовољством одговарао дечаку, пољубио га, прочитао му молитву и обећао да га посети још једном — кроз годину дана.
„Хајде да се договоримо. Ти ћеш до нашег новог сусрета научити да ходаш, а ја ћу научити руски језик“, писао је Ник.
„Одлично“, одлучно је обећао десетогодишњи Вања.
„Ти обавезно веруј! Волим те, Вања! Молићу се за тебе“, рекао је на растанку Ник.
