Јуче је Војислав Шешељ запалио заставу Хрватске, званични Загреб упутио оштар протест Србији, а српски премијер Александар Вучић, најавом да ће разговарати са хрватским колегом, спустио тензију.
Прекјуче је хрватски премијер Зоран Милановић апострофирао генерала Анту Готовину као невиног човека и изјаве из Београда да је захтев за повратак Шешеља у Хаг удар на Србију оценио несхватљивим.
Данас ће сви медији бити презасићени реакцијама које говоре много, не казују ништа и додатно продубљу проблем.
Сутра, а то сутра је одмах после очекиваних парламентарних избора у Хрватској, ова информативна тензија ће спласнути. Јер је због тих избора и настала. И, усудићемо се да кажемо, не само због њих, већ и због притиска на званични Београд. Уз Хрватску. Или и преко Хрватске.
Инцидентни Шешељ је деценијско правило
Чињенице кажу да је Војислав Шешељ у Хагу провео 12 година; да три године нема пресуде; да је Хаг, а не званични Београд, тражио да он буде пуштен на привремену слободу; и да има много више од једног правника који би се заклели да је оно за шта га терете вербални деликт.
Паљење хрватске заставе није ни први, ни пети, ни десети инцидент Војислава Шешеља. Напротив, он је по инцидентима једнако познат као и по бриткости језика и ума или титули најмлађег доктора наука у бившој Југославији.
Сетимо се само „митинга“ испред ресторана Руски цар у Београду, лета 1990. Тада је Шешељ, као вођа Српског четничког покрета, на киши, у белој мајици, држао монолог пред неколико десетина слушалаца. И од тада није престајао. Ни са говорима, ни са инцидентима, ни са провокацијама званичника или званичне јавности.
Сетимо се намере да побије глогов колац на гроб Јосипа Броза Тита, објашњења да његово обезбеђење није претукло адвоката Николу Баровића после једне ТВ емисије, већ да се Баровић оклизнуо на кору од банане, онда чупања каблова, поливања водом и осталих инцидената у Скупштини Србије, али и махања пиштољем пред студентима…
Дакле, Војислав Шешељ је друго име за инцидент, а у време кад му је као никад до сад потребна медијска присутност, озбиљне познаваоце његовог лика и дела не би изненадило и да изводи свакојаке „перформансе“ насред Теразија.
Ово никако не оправдава паљење заставе једне државе, већ има за циљ да покаже како то паљење није гест државе Србије, већ човека жељног блицева фото-апарата и медијске пажње. Уосталом, то је последњих месеци и сам Шешељ небројено пута наглашавао и објашњавао: ако не може у српским, биће у хрватским медијима. То је јуче поновио у изјави за радио Спутњик, говорећи како ће „цела Хрватска опет да полуди“.
Више него инцидентне изјаве премијера Хрватске
Зна све ово и хрватски премијер Зоран Милановић. Oчекивана је реакција званичног Загреба на паљење њихове заставе. Али, несхватљиво делује превелико бављење Војиславом Шешељем много пре овог инцидента. На све то, веома је забрињавајуће што премијер Зоран Милановић упире прст у Шешеља и званични Београд, а истовремено хвали генерала Готовину, дирекно оправдавајући насиље причињено током операције „Олуја“, августа 1995.
Резултат ове војне акције је протеривање 250.000 Срба, који су били конститутивни народ у Хрватској. Сви и прошли и садашњи хрватски званичници, али и већина тамошњих опозиционих политичара, „Олују“ називају легитимном војном акцијом и славе је као Дан победе. Том „легитимном“ операцијом руководио је генерал Анте Готовина, кога хрватски премијер Милановић проглашава невиним.
И зато, никако није исто кад нешто изјави или учини Војислав Шешељ, као лидер ванпарламентарне странке која се бори за цензус, и кад изјаве које аболирају насиље даје Зоран Милановић као премијер Хрватске.
Коинциденција у реакцијама Хага и Загреба
Пажњу привлачи и коинциденција и перфектна синхронизованост суда у Хагу и власти у Загребу поводoм „случаја Шешељ“. На саму најаву да ће Војислав Шешељ бити пуштен, скочила је и десна и лева тамошња политичка опција. И, зачудо, предњачила је левица.
То предњачење им није донело превагу на председничким изборима. Сад је, чини се, на делу исти сценарио. Ако ћемо гледати аналогију, онда неће бити бољитка ни на очекиваним парламентарним изборима.
Зашто онда Милановић све ово ради себи и свој партији? Можда због тога што ће, ако његове социјалдемократе и не наплате ово десничарење, Хрватска бити награђена за „усклађену политику“. Или је ово већ реализација ранијих геополитичких договора?
