У првом реду у област петрохемије. И то потврђује све интензивнија активност страних банака после склапања политичког споразума у Лозани 2. априла.
Како ће то утицати на обнову економије после санкција?
Све је више оних који би желели да раде у Ирану после укидања санкција и то је разумљиво. Иран, ослобођен режима санкција и укључен у међународна финансијска и бизнис тржишта, представља залогај за лакоме велике и мале компаније читавог света.
Резерве нафте и гаса међу највећим на свету, савремена индустријска инфраструктура, повољан географски положај на раскршћу трговачких путева север—југ, запад—исток, а што је најважније, 80 милиона становника, при томе образованих и квалификованих, привлаче пажњу пословних људи из целог света.
Није тајна да су за обнову и даљи развој иранске економије погођене санкцијама потребне велике стране инвестиције и најновија савремена технологија. У првом реду за петрохемијску индустрију, која је и Ирану најважнији фактор у формирању буџета.
Као што се зна, према условима женевског Споразума који су светске силе потписале у новембру 2013. године, нафтни извоз Ирана ограничава се отприлике на милион барела дневно. Ако све санкције буду ублажене, извоз може значајно да се увећа и порашће приходи.
Тако према подацима немачке „Дојче банке“, обими производње нафте у Ирану могу да скоче за 400 хиљада барела дневно до средине 2016. године, а у средњорочној перспективи до 2020. године могуће је увећање за још 400 хиљада барела дневно.
Ипак, то ће зависити од стања нафтне индустрије, која, како је рекао директор Националне нафтне компаније Ирана Абас Шери Мокадам, има акутну потребу за инвестицијом од најмање осам милијарди долара годишње, како би превладала своју заосталост.
Ипак, све инвестиције у иранску економију, сви велики трговинско-економски послови могући су тек уз укидање банкарских санкција против Ирана и повратка ове земље у међународни банкарски систем за пренос информација и плаћање — СВИФТ.
У време најстрожих санкција против Ирана (2012–2013. године) многе стране банке, компаније и фирме су одбијале да воде бизнис у Ирану, да инвестирају у заједничке пројекте, да улажу свој капитал у иранску економију. Велике руске банке (Сбербанк, ВТБ) због санкција против Ирана такође су се повукле из ове земље. При томе, Иран је био избачен из система СВИФТ.
То је искомпликовало ситуацију у иранској економији и, између осталог, у руско-иранским економским односима.
Одмах после потписивања политичког споразума за решавање иранског нуклеарног проблема између Групе 5+1 и Ирана 2. априла у Лозани, европске и иранске банке и кредитне организације приступиле су преговорима поводом обнове међуфинансијских операција.
То је изјавио ових дана заменик генералног директора Националне банке Ирана Голам Реза Панахи.
Истовремено СВИФТ преговара са Ираном о обнови својих услуга у исламској републици, о прикључивању локалних кредитних организација на свој сервис. Тачније, СВИФТ планира да се врати у ову земљу.
То је најважнија новост која несумњиво иницира нови талас заинтересованости међународног бизниса за Иран. Јер СВИФТ је у суштини крвоток светског организма трговине и економије.
Између осталог, Русија је у својим банкарским односима претекла своје европске конкуренте. Централне банке Русије и Ирана још у марту су потписале у Москви Меморандум о разумевању у банкарској сфери.
Документ предвиђа надзор финансијских операција банака обеју земаља од стране било ког банкарског регулатора и то је важан документ који треба да поједностави и интензивира реализацију многих споразума, потписаних између Ирана и Русије 2014–2015. године.
Тако је чак прелиминарни лозански споразум, још неуобличен у коначни обухватни уговор, већ заталасао светски финансијски систем и иницирао изградњу темеља за будуће тесне финансијско-економске односе са Ираном после укидања санкција.