Председник Србије Томислав Николић требало би, према најавама, прекосутра да борави у званичној једнодневној посети Ватикану, где ће се састати са папом Фрањом.
„Света столица и папа су међу реткима у Европи који нису признали, нити намеравају да признају Косово као независну државу и тиме су за Србију веома важан чинилац у њеној спољној политици. Друга ствар која је веома значајна и због које председник Томислав Николић, између осталог, и креће на пут јесте чињеница да се све чешће говори о доласку садашњег папе у Јасеновац”, каже на почетку разговора за Спутњик Драгољуб Живојиновић, историчар, универзитетски професор и академик САНУ.
Професор Живојиновић је истраживачки рад посветио односима великих сила према Србији, а о Ватикану је написао неколико књига. Због тога је један од најпозваних за разговор, у каквој спољно-политичкој ситуацији и у каквој врсти односа Србије и Ватикана, председник Николић путује у Рим.
„Трећа важна ствар је да ли би Србија била вољна да у договору са Ватиканом, с обзиром да је садашњи папа наклоњен томе, оживи идеју о конкордату”, додаје Живојиновић са којим смо се у току разговора дотакли и питања историјских односа како Србије и Ватикана, тако и питања односа српске православне и католичке цркве.
Може ли се очекивати да ова посета зацементира тренутно коректне односе двеју држава, или би у будућности могла да допринесе, не само бољем имиџу Србије, него и да се Србији неке ствари мало више, тако да кажемо, отворе?
— Политика мале земље каква је Србија не зависи увек само од ње и њене воље. Зависи од многих чинилаца на међународној сцени, од многих притисака, утицаја, претњи и свега осталог чему она може да буде изложена уколико ради неке ствари које су у супротности са жељом и политиком великих сила. Неће ни Ватикан да ускаче у те воде ако су оне сувише мутне или су сувише таласасте. Ситуација мора да буде релативно мирна да би се правили кораци. Ти кораци су махом, када се ради о нама и њима, испитивачки. Да видимо шта би они, а шта бисмо ми хтели; шта они прихватају, шта не прихватају; шта они предлажу, шта ми можемо да прихватимо.
Када кажете да Ватикан није признао Косово, сетимо се да је 1992. године, два дана пре свих западноевропских држава, признао Хрватску и Словенију. Да ли је непризнавање Косова промена политике Ватикана?
— Папа Јован Павле II је био велики антикомуниста и противник свих тоталитарних режима и система. Он је дуго година подржавао покрете против тих режима и у Пољској и у Југославији (у Словенији и у Хрватској). Радио је то на разне начине. Видите, колико год Ватикан можда добио растурањем Југославије, он је изгубио на верском плану велико, драгоцено поље за своју мисионарску делатност. Када су Срби из Хрватске 1995. почели да беже, онда су ти Срби постали не само противници католичке цркве, него су престали да буду мета мисионарских активности католичке цркве. Разумете, црква је изгубила душе за које се, евентуално, борила увек раније.
И ви мислите да је то главни разлог за промену њиховог става?
— Није. Питали сте веома специфично питање, и ја сам на њега одговорио. Међутим, садашњи папа који води сасвим другачију политику је схватио да је и на Косову католичанство, колико год да је било, угрожено или нестало или уништено. У политици са исламизацијом и са великим притиском на све који нису Арбанаси, и сама католичка црква је била доведена у питање.
Од кад сеже сукоб Свете столице и СПЦ-а
Гледајући у прошло време, чини нам се да су односи државе Србије и Ватикана, и поред кризних периода били коректни, а да су односи цркава били знатно лошији. Зашто је то тако?
— Односи су постали лоши због тога што су Хрвати, хрватски католици и католичка црква подстакнута из Ватикана веровали да она нема иста права која је имала српска црква у тој новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Значи, црква је била та која је активно учествовала и водила политички живот у Хрватској и угрожавала је права Српске православне цркве, која се у Краљевини Југославији, исто као и у Краљевини Србији, сматрала државном црквом. Највећи протести су настали од стране СПЦ одмах након потписивања првог конкордата 1914. године, јер је тадашњи митрополит Димитрије, као поглавар цркве, веровао да то није смело да се уради и да се угрози положај Српске православне цркве.
Молим вас да објасните шта је конкордат? Кад се каже конкордат, шта значи тај термин?
— Конкордат значи да се две државе договарају да све проблеме који су везани за цркву и црквени живот решавају мирно, споразумно и путем дијалога.
Дакле, конкордат је, ако буквално преведемо, уговор?
Уговор.
И тиче се првенствено права верника?
— Тако је. Са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем од 1936. године, и његовим пружањем подршке екстремним усташко-националистичким елементима, анимозитет је постајао већи и довео је до тога да је краљ Александар предложио да се пише нови конкордат. На крају је предлог дошао до председника владе Милана Стојадиновића, који је хтео да га прогура кроз скупштину својом већином и немилосрдним притиском и на цркву и на бирачко тело. Наравно, конкордат је прошао кроз скупштину, али се заглавио у сенату. Онда су настале уличне демонстрације и тада је кренула оштра, да тако кажемо, реторика између две цркве.
Хоће ли Степинац бити светац?
Кад сте поменули НДХ, из Београда, односно из СПЦ-а се често чује да пут папе у Београд води преко Јасеновца. Малопре сте поменули да се прича о доласку папе у Јасеновац. Мислите ли да постоји неки други разлог, или би он дошао да се поклони и каже нешто у прилог српским жртвама у Јасеновцу?
— Наравно да СПЦ очекује да ће он да осуди тај злочин НДХ, односно хрватске усташке државе. Да ће да позове на помирење и на опроштај. И то би био један чин који би требало да представља помирење на Балкану.
Према неким медијским најавама било је предвиђено да Алојзије Степинац септембра прошле године буде проглашен свецем. То је одложено за, опет према неким медијским најавма, крај ове године. Зашто се одлаже проглашење Степинца свецем и хоће ли се уопште догодити?
— Одлаже се зато што папа сматра да то не води никаквом споразуму, него води даљем сукобљавању и заоштравању односа, који он не жели. Он жели помирење као што сте видели. Он није европејац, другим речима, није човек који је одрастао у тим условима европских комбиновања — шта ћемо овде, шта ћемо онде, како ћемо онде. Он је човек из Јужне Америке, тамо је одрастао, тамо је стекао животно искуство и има идеју како то да оствари. Верујем, то је моје мишљење, не мора да значи да ће бити тачно, да ће бити урађено само оно што он уради. После њега више неће бити на папском престолу други либерални папа.
Постоји ли могућност да он престане да одлаже проглашење Степинца свецем, него да то одбаци, да каже како то више неће бити тема?
— Он не може да одбаци, али може да склања са дневног реда докле год је жив.
И ви очекујете да ће он тако урадити?
— Мени тако изгледа тако његово понашање. Показује да он то питање не жели да актуелизује, да је то питање мало гурнуо у позадину. То наилази на отпор у Хрватској, нарочито код хрватског епископата, који је заинтересован да се то што пре обави.
Нова ера односа и папина посета Београду
Ако се деси да папа Фрања, или неки следећи папа, дође у Јасеновац и поклони се српским жртвама у Јасеновцу, да ли би то био довољан гест за СПЦ и да ли би то отворило неки дијалог?
— Зато сам поменуо могућност обнове конкордата. Можда би, по мишљењу папе, ми то наравно не знамо дефинитивно, и то била једна од тема о којој би се могло разговарати. Ствари су сложене зато што су повезани уско и црквени интереси и истовремено државни интереси.
После бомбардовања 1999. тадашњи папа је хтео да сврати у Србију из неке врсте солидарности према, како се тада говорило, српском народу, али је СПЦ била против тога. Да ли они нису прихватили тај папин гест због Јасеновца или мислите да су постојали неки други разлози. Односно, питање је да ли можда СПЦ у том односу превише затеже.
— Да би папа дошао у својству државника и верског поглавара, ту морају да се договоре црква и држава. Често њихови интереси нису подударни. Али, ја мислим, не могу то да докажем или да потврдим дефинитивно, да се српска црква углавном у овом питању ослања највећим делом на став Руске православне цркве. Претходни руски патријарх је био против тога, овај садашњи већ није толико. Што се тиче саме посете 1999. године, после бомбардовања, ми знамо да је тај исти, Јован Павле II, америчком амбасадору у Ватикану 1990, па и касније у више наврата, поновио: „Треба бомбардовати”.
Али су осудили бомбардовање те 1999. године
— После. Према томе, била би иронија да човек који је саветовао да нас бомбардују, тај који је учинио све неподопштине и прљавштине против нас, против нашег народа и наше цркве, и признао први сецесију и Словеније и Хрватске, дође у посету и да га СПЦ прима. То мени није замисливо.
Ипак, последњих година се често помиње папина посета Србији. Бивши председник Тадић је говорио да је позив отворен, а помињало се да је и председник Николић желео да га види у Нишу на прослави Миланског едикта. Зашто папа, ако је променио политику Ватикана а зна деценијски став СПЦ-а, није направио ту врсту геста и пре Ниша отишао у Јасеновац и изговорио то што би требало да изговори?
— Много ме питате. Запамтите, папа никад сам не може да доноси одлуке. Он јесте суверени владар, нема народне скупштине, нема никог да га контролише, али он има 120 кардинала. А овај кардиналски колегијум, који је он наследио је један од најконзервативнијих колегијума који су постојали у историји 20. века у папству, односно, у Ватикану. Папини претходници су на места кардинала која су остала упражњења бирали све најконзервативније кардинале из свих земаља света. Тиме се црква забетонирала од могућих радикалних промена става и политике. Кардинали не могу папину вољу и његов ауторитет да угрозе, али он неће ни да доведе себе у ситуацију да се са њима прегласава.
За крај, како ви као добар познавалац ових прилика прогнозирате будућност односа Србије и Ватикана? Како будући однос држава, тако и однос цркава?
— Ако се односи између православне и католичке цркве добро развијају, а они су колико ја видим сада савим коректни, онда ће вероватно и ватиканска држава и Србија постати ближе. Тим пре ако Ватикан настави своју досадашњу политику да не признаје отцепљење Косова.