Министар Антић је за РТС рекао да је, приликом посете премијера Александра Вучића и делегације Србије Азербејџану, постигнуто пуно конкретних договора, а једна од главних тема била је гасна диверсификација. Да би Србија имала обезбеђену енергетску стабилност и сигурност, мора имати више извора снабдевања, рекао је за РТС министар енергетике.
Азербејџан је у стању да обезбеди потребне количине гаса. Ми имамо обавезу да направимо гасну конекцију са Бугарском, и преко ње која ће имати конекцију са Грчком, обезбедимо снабдевање Србије гасом из Азербејџана, рекао је Антић.
Међутим, Војислав Вулетић, председник скупштине Удружења за гас каже за Спутњик да гас из Азербејџана никако неће моћи да стигне у Србију.
„За сада, гас из Азербејџана је предвиђен да иде у гасовод југоисточне Европе, у гасовод АГРИ, у гасовод ТАП, у гасовод ТАНАП, а то су све плански гасоводи који би могли једног дана да буду изграђени. Притом, Азербејџан са Шах-Денизом располаже са 10 милијарди капацитета годишње, што значи да тог гаса има у ограниченим количинама. Имајући у виду ове податке, како је онда могуће да се цела Европа њиме снабдева“, пита Вулетић.
„Мислим да су то лепе политичке приче али да од тога неће бити ништа“, наглашава Вулетић. Он каже да је овог тренутка једино извесно да ће гасовод ТАП, који гради „Бритиш петрол“, бити изграђен. Међутим, наглашава Вулетић, у њему ће бити потрошен сав азербејџански гас. Да би се Србија везала на тај гасовод требало би да направимо гасовод кроз Грчку, Македонију и Србију, што захтева огромна финансијска средства. Србија је у ситуацији да не можемо да купимо ништа, а камоли да направимо гасовод, закључује Вулетић за Спутњик.
Сличан став има и заменик генералног директора за гасна питања московског Фондa националне енергетске безбедности Алексеј Гривач.
„Азeрбејџански гас, који се нуди за испоруке на европско тржиште, већ је распоређен и продат по дугорочном уговору. Тамо нема слободног гаса да би се предузео покушај да се за њега изгради некаква снажна додатна маршрута. Можда Срби једноставно покушавају да покажу Русији да су увређени и спремни да разматрају неке егзотичне ствари, пошто Јужни ток није успео. Али, сматрам да треба пре тражити могућности за то да огранци Турског тока прођу преко територије Србије у центар Европе. То би компензовало губитак Јужног тока.“
Алексеј Гривач подсећа да су потенцијални испоручиоци плавог горива за Јужни гасни коридор Туркменистан, Ирак, Иран, и истиче да градити стратегију енергетске безбедности, ослањајући се на категорије „ако“ и „може бити“, није баш прагматично.
„Постоји објективна реалност. Јужни гасни коридор прво је био орјентисан на ирански гас. Гасовод Набуко је требало да прође уз иранско-турску границу од центра Европе. Он је замишљен средином 90-их година. Прошло је двадесет година. За сада је то трчање у круг. И једини прогрес је азарбејџански гас, пројекат ’Шах-Дениз-2‘“, наглашава руски експерт.
Пројекат Јужног гасног коридора у износу од 45 милијарди долара предвиђа стварање јединствене енерго-транспортне мреже, која укључује и садашњи Јужно-кавкаски гасовод, будући Трансанадолијски и Трансјадрански гасовод. Гасни коридор ће се простирати у дужини од 2.000 километара — од Бакуа до југа Италије — преко територије Грузије, Турске, Грчке и Албаније. Кроз њега ће од 2019. године шланирано да почну испоруке 16 милијарди кубних метара гаса годишње, од којих ће 6 милијарди отићи у Турску и 10 милијарди у Европу. Није искључено да се у будућности неће градити и магистрални гасоводи који ће се рачвати кроз Бугарску и низу балканских држава.
