Изгледа да је више погодности од парафирања споразума у Бриселу имала Приштина него Београд. Од 15 тачака, колико је споразум садржао, Србија је испунила све, а Приштина није до сада урадила готово ништа, почевши од формирања Заједница српских општина, која је требало да буде кров и заштита за Србе на Космету.
Да ли је Србија овим споразумом више изгубила него што је добила?
Оцене саговорника Спутњика су различите. Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе сматра да је Србија овим споразумом на чистом губитку. Ненад Ђурђевић, координатор Форума за етничке односе, верује да је споразум Београду омогућио да од пуког посматрача дође у позицију преговарача о свему што се на Косову догађа.
Србија од посматрача до играча
„Призната је реалност на терену, и Београд је добио пуну преговарачку позицију. Дакле, није више само посматрач, већ незаобилазан део процеса на самом Косову. Другим речима, постао је реалан фактор на Косову“, каже Ђурђевић.
Он сматра да је за Србију највећа добит од овог споразума што је њиме отворила себи пут ка Европској унији. С обзиром да још ниједно поглавље у преговорима Србије са ЕУ није отворено, Пророковић мисли управо супротно.
„Та обећања су шарена лажа! Споразум је потписан да би се заокружили интереси великих сила и легитимизовао статус републике Косова у систему међународних односа“, наводи он.
Оба саговорника Спутњика, додуше, свако на свој начин сагласна су да Приштина, за разлику од Београда, нема потребу да жури у примени Бриселског споразума.
Ђурђевић ово објашњава логиком да је Приштина мање мотивисана од Београда, јер јој не иде на руку замисао Србије о формирању Заједнице српских општина.
„За Приштину је комплексна ствар спровођење договора око Заједнице општина, јер постоје два концепта саме заједнице. Према Приштини, то је систем координације између општина, док Београд на то гледа као на концепт повезивања српских заједнице на Косову, која би касније била повезана са Београдом“, објашњава он.
Са обзиром да је више пута са Приштином у Бриселу разговарано на ову тему, али да коначног договора нема, за Пророковића је ово доказ да је Бриселски споразум био само један корак у смеру притиска на Србију да призна Косово.
„Споразумом смо добили легитимизацију статуса такозване Републике Косово. Додуше, међународног признања Косова нема у пуном смислу те речи док не постане члан Уједињених нација, али Бриселским споразумом Србија им је помогла да легитимизују свој статус, јер су примљени у многе међународне организације, што доприноси подизању самопоуздања код косовских Албанца, што им олакшава међународну комуникацију“, каже Пророковић.
Он тврди да овај споразум није, како то тврде у Србији, политички, већ правни акт, подсећајући на последице које су настале потписивањем споразума о правосуђу.
(Још један) Историјски дан
Споразум су 19. априла 2013. године у име Републике Србије потписали председник тадашње Владе Ивица Дачић и тадашњи председник владе самопроглашене републике Косово Хашим Тачи. Споразум носи назив „Споразум о принципима нормализације односа Београда и Приштине“, али је остао познат и као Бриселски споразум.
Званичници Европске уније оценили су тај 19. април историјским датумом за односе Србије и Косова, цео Западни Балкан и целу Европу.
Споразумом је предвиђено оснивање Заједнице српских општина, која је требало да буде формирана после локалних избора одржаних по косовским законима и на северу Косова 3. новембар 2013. године.
Поред тога, споразумом је предвиђено укидање безбедносних структура и правосудних институција Републике Србије на Косову и Метохији, што је реализовано потисивањем споразума о правосуђу.
Регионалног команданта полиције за четири општине са већинским српским становништвом на северу Косова требало би да именују начелници тих општина. Апелациони суд у Приштини би успоставио комисију у којој би већину чинили српске судије и која би била надлежна за све већински српске општине.
Њујорк тајмс је тада писао да би споразум требало да „превазиђе етничке нетрпељивости у бившој српској покрајини“, и да се ради о важној дипломатској победи Европске уније у којој је Кетрин Ештон (бивша висока предсеница ЕУ) одиграла кључну улогу.
С друге стране, руски медији оценили су да је Србија „де јуре“ признала независност Косова. Глас Русије је оценио да је споразум приближио Косово независности и сасвим уклонио присуство Србије на Косову, чак и у општинама са већинским српским становништвом, као и да „Косову недостаје само место у УН, али изгледа да је Београд спреман да попусти и по том питању“.
Уставни суд и полтички акт
Овај споразум нашао се и пред Уставним судом Републике Србије. Било је више захтева за испитивање уставности Бриселског споразума, као и низа уредби које је Влада Републике Србије, на челу са Александром Вучићем, донела на основу њега.
Уставни суд Србије је 26. фебруара 2014. године оценио неуставном Уредбу о катастру за Косово, која је настала на основу Бриселског споразума. Суд је овом одлуком дао Влади Републике Србије рок од шест месеци да Уредбу о катастру уреди онако како налаже Устав Србије.
Уставни суд је у јуну 2013. године донео одлуку да застане са поступком о оцени уставности ове уредбе. Том одлуком суд је дао могућност Влади да усагласи ову уредбу са Уставом.
Влада је, наиме, имала могућност да уклони уредбу из правног поретка или да је промени тако да она буде у сагласности са Уставом, законима и међународним конвенцијама. Будући да Влада Србије ништа од тога није учинила, Уставни суд је наставио поступак оцене уставности и донео коначну одлуку на седници од 26. фебруара.
На овакву одлуку Уставног суда реаговао је министар правде Никола Селаковић, износећи став Владе да Бриселски споразум није правни већ политички акт, те да Уставни суд треба да се прогласи ненадлежним за ово питање.
С обзиром да је Београд потписао овај споразум верујући да ће то бити довољно да се брже нађе у Европској унији, а да се то остварује брзином пужа, многи ће рећи да је Бриселски споразум купио време косовским Албанцима да излобирају место у УН. За сада, ни тај циљ Албанаца није остварен, али су први кораци ка њему већ учињени.
