Стотинак европских и америчких преговарача у тајности одређује услове за стварање слободне трговинске зоне између Европске уније и Сједињених Америчких Држава, који се тичу више од 800 милиона људи.
Европска комисија каже да ће стварањем такве зоне процветати привреда. Ово тржиште би представљало половину светског друштвеног бруто производа и трећину укупне трговинске размене.
Противници споразума указују на опасност да се изједначи моћ држава и мултинационалних компанија које неће морати да се повинују националним правилима. Уколико дође до спора између државе и ових компанија, о томе ће одлучивати приватни арбитражни судови који ће бити делокализовани, на пример у САД.
Искуства претходних споразума о слободној трговини су углавном негативна — мултинационалне компаније је све теже контролисати, а на удару су социјална политика и екологија. Ове компаније већ доминирају — у ЕУ је 85 одсто извоза у рукама десет одсто предузећа, док се више од 30 одсто светске трговине одвија између мултинационалних компанија.
Највећа критика је што се о току преговора о слободној трговинског зони са САД не зна готово ништа, иако је реч о кључним питањима у области здравља, животне средине, права запослених, јавног сектора… И једна и друга страна се понашају као да је у питању партија покера у којој неће да откривају карте, иако је реч о споразуму који ће променити правила међународне игре.
Према информацијама које су исцуреле у јавност, САД су тражиле да се из преговора искључи финансијски сектор, како би спречиле продор европских банака на Вол стрит, док Европљани не желе да у Европску унију улази месо са хормонима. Можда је најделикатније питање одбране. Слободно тржиште би довело до нелојалне конкуренције америчке војне индустрије, чији је буџет готово три пута већи од европског.
У књизи „Шок империја — САД, Кина, Немачка: ко ће владати светском економијом?“ аутор Жан-Мишел Катрпоен објашњава да ће од трансатлантског споразума највећу корист да имају САД, којима одговара да Европска унија буде сведена на зону слободне трговине. Смисао овог споразума, који је покренула Хилари Клинтон, јесте у затварању Кине и Русије „у контејнере“, сматра француски економиста.
Протести широм Европе протеклог викенда, у Немачкој, Француској, Шпанији и Италији, као и петиција „Стоп ТАФТА“ за коју су сакупљена два милиона потписа, говоре да се у Европи организује отпор оваквој политици. Европску комисију, међутим, више брине нова Влада Грчке премијера Алексиса Ципраса, која је борбу против либералне политике Брисела и трансатлантског споразума пренела унутар система.
