Многи од тих људи спавају на улицама и по парковима, а српско законодавство није прилагођено новим околностима, указују представници Београдског центра за људска права.
У Србији је током прошле године азил затражило 16.500 људи, махом из ратних подручја Сирије, Авганистана, Ирака, Сомалије и Еритреје, који према препоруци УНХЦР-а, имају статус избеглица. Када се ова цифра упореди с подацима за 2013. годину, види се да се број људи који је изразио намеру да затражи азил у Србији повећао за око 300 одсто, упозорио је правни саветник Београдског центра за људска права Никола Ковачевић.
„Један од основних проблема у раду надлежних органа јесте проблем у комуникацији, који није превазиђен. Људи које на територији Републике Србије затекну припадници полицијске управе врло често не говоре енглески језик, нити познају језик на којима се спроводе различити поступци и процедуре које се односе на њих. Управо у том недостатку комуникације може доћи до непрепознавања намере, а то у пракси у Србији значи и до прекршајног процесуирања тог лица као нерегуларног мигранта, иако он то није“, објаснио је Ковачевић.
Он је нагласио да је хапшење избеглица неприхватљиво са становишта међународног права. Према његовим речима, када је о односу према избеглицама реч, ситуација у Србији је шаролика – од полицијских управа које служе као узор и у којима су полицајци својим новцем куповали храну за избеглице и давали им топлу одећу, до оних у којима су несрећним људима узимали новац.
Избеглице које долазе у Србију углавном изражавају намеру да траже азил, али не чине то у пракси већ настављају пут ка државама Европске уније. Основно питање јесте како поступати с људима који се тренутно налазе у Србији, али не желе од ње да добију међународну заштиту.
„Наш став је да тим људима треба обезбедити егзистенцијални минимум, који подразумева смештај, храну и здравствену заштиту, и да се на томе задржимо“, истиче Ковачевић.
Правна саветница Београдског центра за људска права Лена Петровић навела је да од 16.490 људи који су 2014. намеравали да траже азил, регистровано свега њих 1.350. Избеглим људима је издато само 460 личних карата, што им отежава остваривање бројних статусних права.
„У поређењу с 2013. годином у 2014. години није било значајних помака у систему азила. Било је извесних помака, али они нису довели до неког системског унапређења. Капацитети надлежних органа и даље нису на задовољавајућем нивоу. Поступак давања азила траје веома дуго, иако је законски рок за спровођење два месеца. Тражиоци азила у просеку чекају од шест месеци до годину дана на доношење првостепене одлуке, што и одвраћа многе тражиоце азила да перципирају Србију као земљу у којој би евентуално остали и која има ефикасан поступак азила“, навела је Лена Петровић.
Извршна директорка Београдског центра за људска права Весна Петровић нагласила је да је неопходно допунити или променити постојећи Закон о азилу.
„Закон донет када смо имали тек неколико десетина избеглица и азиланата. Данас их има у десетинама хиљада сваке године и мислимо да тај правни оквир мора да се уподоби стању у пракси“, рекла је Весна Петровић.
Весна Петровић је нагласила да је и код житеља Србије неопходно пробудити свест о патњама и потребама људи који долазе из ратом захваћених подручја, а међу којима је много жена, трудница, мале деце, старих и болесних.
Заменица шефа мисије УНХЦР-а у Србији Ане Биргит Крум Хансен подсетила је да се с проблемом миграната сусрећу све државе у региону, а посебно медитеранске земље. Она сматра да је неопходно заједничко деловање држава у региону како би се тим људима помогло.
У публикацији Београдског центра за људска права Влади Србије, МУП-у и Скупштини Србије препоручен је низ активности које би требало да буду спроведене како би се ова област ускладила с европским стандардима. Међу њима су усвајање новог Закона о азилу, усвајање Плана интеграције за лица која у Србији уживају међународну заштиту и пружање материјалне помоћи локалним самоуправама које се суочавају са све већим приливом азиланата.
