„Први мај је заједнички празник свих земаља, на којима радничка класа треба да манифестује јединство својих захтева и своју класну солидарност“, стоји у одлуци Првог конгреса Друге интернационале из 1889. године. Право на 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати сна изборено је у жестокој борби која је трајала скоро два века између радника и послодаваца.
Од уранка до уранка
Међународни празник рада обележаван је свечано у земљама „реалног социјализма“, па и у бившој Југославији. Одржаване су параде на којима су предузећа приказивала своја најновија техничка достигнућа, омладина је парадирала пред руководством показујући снагу и одлучност у борби за боље сутра… Првомајски уранак заменио је Ђурђевдански… Радници у Западној Европи уживали су све предности „државе благостања“, успостављене после 2. светског рата. А онда су се времена променила за све.
Нова времена захтевају нове људе; људе који неће тражити права, него посао. Али, у Србији то не функционише баш идеално. У ситуацији постојања резервне армије рада која је већа од броја запослених, страх од губитка посла је један од највећих страхова у Срба. Са друге стране, незапосленима је стало да само дођу до посла, без обзира на услове рада. Зато је запошљавање „на црно“ у толиком замаху.
Није све у парама
Маја С. (право име и презиме познато редакцији Спутњика) ради за велику страну компанију. Када је примљена на посао каже да је била веома срећна.
„Била сам срећна и поносна што радим за њих, поготово што ми је плата била изнад српског просека. Међутим, убрзо сам схватила да није све тако идеално; добила сам службени мобилни телефон који је увек морао да буде укључен. Самим тим, и ја сам морала да увек будем доступна. Шефови су ускоро почели да ме зову преко сваке мере. Чак и када бих ишла и у тоалет, морала сам да одговарам на позиве“, каже она.
Мајино психичко стање погоршавало се зато што поред посла није имала времена ни за шта друго. Запоставила је пријатеље, породицу. Брак, тек склопљен, дошао је до развода.
„Одлучила сам да напустим посао. Нисам могла да издржим. Плату, која је била добра за наше услове, трошила сам на послу, мужа честито нисам ни виђала, а пријатеље — да ни не помињем. Никада више не бих радила у великој корпорацији“, каже Маја.
Кад народни посланик запошљава „на црно“
Срђан М. имао је други проблем. Његов послодавац, који, како нам Срђан каже, воли да се представља као индустријалац, народни је посланик у Скупштини Србије и припада владајућој коалицији. Позвао га је, каже Срђан, да му помогне у пословима односа са јавношћу током изборне кампање. Обећао му је сталан посао када кампања прође. Међутим, десило се то да није ни исплаћен за оно што је радио.
„Све је почело оног тренутка када је мој послодавац схватио да у странци чији је кандидат био не стоји најбоље. Сву кривицу за то пребацивао је на мене, иако сам тек почео да радим. На крају, није ми ни јавио да сам добио отказ, већ ме је обавестила колегиница. Није ми ни платио за то што сам радио код њега месец дана“, објашњава Срђан.
Срђан каже да је пристао да буде запослен „на црно“ зато што дуго није имао посла и зато што је хтео да искористи пружену прилику.
Како ВИП малтретира породиљу
Сандра Ш. има сличну причу. Она је архитекта и радила је у фирми која се бави уређењем ентеријера коју води једна позната личност. Сандрина „грешка“ је што је остала у другом стању.
„Нисам могла да идем на породиљско боловање, радила сам до пред сам порођај. Неколико дана пошто сам се породила звала ме је газдарица и рекла ми да морам да се вратим на посао. Шта сам могла? Оставила сам бебу са мужем и отишла на посао где су ме буквално затрпали задацима. Нисам могла то да издржим. Нисам била у стању, ни здравствено, ни психички“, каже Сандра.
Оваквих прича има много. Питање је зашто ови људи нису били спремни да се појаве у јавности под својим именима и презименима? Сви они кажу да се плаше да више никада неће моћи да добију посао. И ту долазимо до поенте — где је синдикат? Он би требало да штити њихова права.
„Права радника у Србији више не постоје ни на папиру. Изменама закона о раду извршен је геноцид, не само над радницима, већ и над њиховим породицама“, каже за Спутњик један од синдикалних активиста кога смо затекли на Тргу Николе Пашића у Београду како дели летке са позивом на првомајски протест.
Пролазници, и сами опхрвани проблемима, житељи некада најразвијеније социјалистичке земље, једва да погледају о чему се ради и баце летак. За први мај неће доћи на протест. Не интересује их. Морају да се одморе за посао, ако су им послодавци дозволили да одсуствују са посла.
