Декларација о „Слободној и самосталној Републици Српској“, коју је недавно изгласала странка Милорада Додика, узбуркала је духове у Босни и Херцеговини и поново освежила приче о отцепљењу Српске. С друге стране, све се више шушка да се иза декларације „крије“ последњи адут Србије, који ће потегнути у случају да је притерају уза зид због признавања Косова.
Шта је поента Додикове декларације?
Кацеларија високог представника у БиХ (ОХР) одмах после објављивања ове Декларације подсетила је да је Босна и Херцеговина међународно призната држава чији су суверенитет и територијални интегритет загарантовани међународним правом и Дејтонским мировним споразумом. Другим речима, према њиховом тумачењу Дејтона — ентитети немају право на отцепљење од Босне и Херцеговине.
Циљ — изворни Дејтон
Потпредседник СНСД и шеф посланичког клуба ове странке у Народној Скупштини Републике Српске Радован Вишковић, каже да Декларација странке, којом је предвиђено да се референдум о самосталности одржи 2018. године, има управо за циљ да Босну и Херцеговину врати изворном Дејтону.
Професор међународног права Факултета политичких наука у Бањалуци Милош Шолаја доведи доношење ове декларације у везу са Косовом.
„Није реч о некој сецесији, отцепљењу или насилној причи. Мада, ако Косово има право на самоопредељење, зашто не би и Република Српска имала једног дана то исто право?“, пита Вишковић.
„Ова резолуција може да послужи као одступница ако нас притерају уза зид да признамо Косово. У том случају она може, апсолутно, да буде оправдање. До тада, не сме да провоцира било какву реакцију, јер је већини Срба у Босни много важније да Косово остане у Србији“, верује професор Шолаја.
Једини саговорник Спутњика који не види копчу између Косова и Додикове декларације је историчар Чедомир Антић из Напредног клуба.
Он верује да је она најважнији документ донет у последњих десет година који штити Устав БиХ, и да се иза доношење декларације не крије ништа више од тога.
Држава или референдум
„Декларација предвиђа да ентитети преузму овлашћења предвиђена Уставом. Дакле, по Уставу РС има право на слободу и самосталност. Република Српска није дефинисана као држава, иако то јесте. Та држава може бити независна аутономија, али да би постала независна мора бити прво самостална. Међународни представници у Босни дваадесет пет година ту државу представљају као провизоријум који ће, када се преваспитају дивљи Срби, постати унитарна држава бошњачког народа“, каже Антић.
Он напомиње да је време да Босна постане независна држава и предвиђа да ће бити или држава три народа, или ће, како предвиђа Декларација у другом делу, грађани гласати о раздруживању на исти начин као што су гласали народи Словеније и Хрватске својевремено.
„Нови устав Босне и Херцеговине може да, претварањем Федерације у два ентитета, омогући да се већ идуће године оснује лабава конфедерација, што ће донети стабилности у регион“, мишљења је Антић, додајући да је могућа и унија независних држава, коју су својевремено многи из Берлина и Вашигтона почетком деведесетих препоручивали Београду.
Радован Вишковић напомиње да би Декларација имала правно дејство само ако политичари из Федерације не буду уважавали слово Дејтонског споразума.
„Ако буду тражили да се прави унитарна држава онда ће РС бити принуђена да тражи неки свој пут кроз референдум. И ту није ништа спорно. Декларација је одлука једне од највећих странка у Босни, и Београд са тим нема ништа. То је наша резолуција и нико са стране нема ништа са њом“, тврди он.
Професор Шолаја сматра чињеницом да је Дејтон био компромис између жеља за независношћу и жеље да се живи у Босни и Херцеговини.
„Постоји мишљење да је Дејтонски споразум само имао за циљ да заустави рат. Међутим, Дејтоном није предвиђено ништа по чему државе не могу да се разилазе, већ је остављено да се то види у неком будућем уставу Босне“, каже Шолаја.
Иначе, према ОХР уставна структура Босне и Херцеговине може да се мења само у складу с амандманском процедуром дефинисаном Уставом БиХ.
