Неинформисани читалац могао би да помисли да су западне санкције укинуте и да је Русији „дозвољено“ да подигне главу и избегне економску катастрофу, и то након што је амерички председник Обама „руску економију покидао на комаде“.
Шта се заправо догодило?
Увођење санкција било је заиста срачунато на то да уништи руску економију како би се изазвало незадовољство грађана који би, по веровању инспиратора ове економске мере, реаговали тако да „одувају“ са власти Владимира Путина, главног кривца за све западне невоље.
Мере које су предузете, пажљиво су биране — да не оштете превише економију западних земаља, која се последњих деценија толико испреплетала са руском, да то и није било баш лако извести.
Како не би и себе казнио драстичном мером забране увоза руских енергената, Запад се одлучио за већ једном испробану меру — драстично обарање цена нафте и гаса, уверен да ће тако нанети озбиљан ударац руском буџету, који се углавном и пунио доларима од извоза енергената. Тако се једним ударцем убијају две муве — Запад добија јевтину нафту и гас, пуни своје резерве, а Русија пропада.
Логично би било да и Русија у тој ситуацији смањи извоз и сачека нека боља времена, али она, зачудо, чини управо супротно — појачава производњу и извоз. Рубља драстично пада, а руски буџет, који се планира у рубљама — енормно се пуни.
Како то изгледа, покушаћемо да објаснимо на примеру 100 хиљада долара.
У тренутку када су уведене санкције, долар је вредео око 34 рубље, што износи 3.400.000 рубаља. Кад је пала цена нафте, америчка валута је у једном тренутку вредела готово 70 рубаља, што ће рећи, да је на сваких 100 хиљада „буџетских“ долара, у државну касу стизало седам милиона рубаља! Компаније извозници нафте и гаса нису никад живеле боље — зарађују у доларима, а обавезе плаћају у рубљама. За њих, заправо, барел нафте вреди двоструко више.
Али, Русија није само велики извозник енергената, него и велики увозник хране и високих технологија, што се, наравно, плаћа доларима. Рампу на извоз високих технологија одмах су ставили сами произвођачи.
Чинило се да Путину не преостаје ништа друго, осим да цену увезене хране превали на народ, што ће рећи, да дозволи да се цене дуплирају, пратећи раст долара, и да се тако реализује прокламовани циљ санкција. Уместо тога, он мимо свих очекивања забрањује увоз хране са Запада, надмудривши још једном главног инспиратора кажњавања Русије.
Русија неће куповати скупе доларе да би плаћала пољске јабуке и шпанске брескве или шунку. Уштеђене рубље уложиће у подстицај дотад веома запостављене домаће пољопривреде, а оно што се није могло произвести, увешће из земаља које Русији нису увеле санкције у којима је, узгред, све то далеко јевтиније него у Европи.
Социјално незадовољство је потпуно избегнуто, плате и пензије расту темпом планираним пре санкција. Руске продавнице су и даље пуне, а о дефициту било којих производа нема ни говора. Нема, додуше, ни шпанске шунке, ни француских сирева, ни пармезана… зато их замењују домаћи производи све бољег и бољег квалитета.
Ако су „контрасанкције“ и биле, како се тада веровало „освета“ Европи што је подлегла америчким притисцима, показале су се као веома корисне за руску пољопривреду. Многи би рекли — да није било санкција, требало би их измислити!
