„Пре 35 година је годишњица немачке капитулације стајала у знаку маршала Јосипа Броза Тита… Осмог маја 1980, тај диктатор је сахрањен у Београду. Добио је највећи погреб који је свет икада видео. Шефови држава и влада 128 земаља су допутовали, међу њима Леонид Брежњев, Хуа Гуо Фенг, Маргарет Тачер, Сандро Пертини, Карл Карстенс, Хелмут Шмит, Ерих Хонекер, Ким Ил Сунг, Густав Хусак и Садам Хусеин“, пише ФАЗ.
Аутор чланка наводи да је мит о Титу надживео крај Хладног рата и крвави распад Југославије.
„Дуго су превиђали везу између Титовог социјализма и борби између центара моћи бивших република за свој део колача, које су се претвориле у националне сукобе када је престао да пристиже новац из иностранства. Експеримент радничког самоуправљања — у коме су предузећа перманентно била у минусу — преживео је само захваљујући западним кредитима и испорукама сировина из Источног блока. Титови наследници су се нашли пред огромним дуговима који су од 1971. до 1983. нарасли са четири на више од 20 милијарди долара“.
Описавши живот у бившој Југославији, који је, захваљујући задуживању, био бољи него у неким другим комунистичким режимима, аутор даље пише да „диктатор рођен у Кумровцу у својој хрватској домовини ужива посебно велики углед“.
Хрватско бреме фашизма и антифашизма
Великосрпски националисти су у конструкцији своје слике историје могли да се позову на Дражу Михаиловића, великог противника Тита, док су Хрватима биле на располагању две подједнако неатрактивне традиције: она фашистичке усташке државе која је била у савезу са Хитлером и уништила десетине хиљада Јевреја и Срба, и она Титових партизана, који су ликвидирали десетине хиљада стварних или потенцијалних антикомуниста, пише ФАЗ.
„Политичка култура земље левицу и данас идентификује са комунистима, а десницу са усташама“, наводи немачки лист и прецизира да „Хрватска и Словенија више не желе да славе херојског вођу“.
У чланку се подсећа да је председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић, када је ступила на дужност, одстранила из службене виле на Пантовчаку Титову бисту, зато што, како је рекла, „одбија да идентификује комунистичког диктатора са хрватским антифашизмом“, преноси Танјуг.
„На реакцију хрватске левице није требало дуго чекати. Бивши председник Јосиповић је критиковао тај потез као лош политички сигнал, а социјалдемократски премијер Зоран Милановић је оптужио председницу да одстрањивањем Титове бисте манипулише историјом“.
ФАЗ пише да је спорна и агенда Колинде Грабар Китаровић на годишњицу завршетка рата — 26. априла је учествовала на комеморативној свечаности у Јасеновцу, где је убијено на хиљаде Јевреја и Срба.
Званична прослава Дана победе одржава се под њеним покровитељством 9. маја у Загребу, а 16. маја она путује у Блајбург у Корушкој, где се одржава комеморација Хрватима које су британске окупационе власти препустиле југословенским партизанима да их ликвидирају, а председница сматра да је дошло време да се прекине са инструментализацијом историје.
Словеначка традиција
Лист наводи и случај словеначког економисте Љубе Сирца, који се после упада Немаца у априлу 1941, прикључио једном либералном покрету отпора.
Две године после рата, југословенски суд га је осудио на смрт као британског шпијуна, да би после седам година изолационог затвора био пуштен на слободу и побегао на Запад.
ФАЗ подсећа да је градска скупштина Љубљане, након што је откривена масовна гробнице са више од 4.000 жртава „црвеног терора“ у једном напуштеном руднику, назвала једну градску улицу Титовим именом, а да је Омладински форум владајућих социјалдемократа захвалио градоначелнику — Титовим портретом.
Историјске чињенице, рекао је тада градоначелник Зоран Јанковић, не смеју да нас спрече да називамо улице по историјским личностима, на шта је Сирц одговорио да се стиди као Словенац, не због онога што се некада дешавало, већ зато што још увек има тако много оних који то и данас сматрају исправним, пише „Франкфутер алгемајне цајтунг“.
