Истраживања говоре да је у Европи једно од петоро деце изложено некој врсти насиља, док у Србији такав третман има више од 3.000 малишана.
У највећем броју случајева реч је о емоционалном злостављању, каже за Спутњик др Оливер Видојевић, психијатар за децу и адолесценте Института за ментално здравље у Београду.
„Деца која су физички злостављана практично увек су и вређана, потцењивана и на други начин емоционално злостављана. Деца која су сексуално злостављана, врло често су изложена помањкању надзора или емоционалном занемаривању“, каже др Видојевић, који у Институту за ментално здравље води Кабинет за заштиту деце од злостављања и занемаривања.
Неке последице злостављања видљиве су одмах, јер има случајева да деца умиру или бивају тешко повређена, каже др Видојевић и додаје да се оне друге, психичке последице насиља виде тек касније.
Код мале деце злостављачи су најчешће чланови породице.
Док старије генерације добро памте врбов прут као некада уобичајени васпитни инструмент, последњих година васпитање по принципу „батина је из раја изашла“ наилази на осуду стручњака и шире јавности.
Др Видојевић каже да је неопходно поставити јасне законске границе у погледу физичког кажњавања деце.
„Батине су много чешће представљене као начин васпитавања, а ми, нажалост, као и колеге хирурзи, имамо прилику да видимо да деца долазе са тешким повредама, уз објашњење оних који о њима брину да је то било за њихово добро“, каже др Видојевић.
Код школске деце, поред чланова породице, као злостављачи се јављају и друге особе из окружења.
Марина Костић, директорка ПУ Палилула, за Спутњик каже да нико не може да ради у вртићу без положених адекватних тестова у Служби медицине рада, као и психолошких тестова Националне службе за запошљавање.
„Директор има право, уколико посумња на неке проблеме или измењено понашање одређеног запосленог, да га пошаље на процену психофизичке и радне способности, и у том смислу постоје читави тимови који се баве превенцијом, праћењем и заштитом деце од злостављања“, каже Костићева.
Директорка ПУ Палилула каже да постоје различите врсте породица, хранитељских, самохраних и породица са нарушеним односима, те читави тимови васпитача, психолога и представника социјалних служби који покушавају да децу заштите од било ког облика злостављања.
Малишани су насиљу изложени не само код куће, од стране блиских чланова породице, већ и у школи.
Међу основцима у Србији приметан је пораст вршњачког злостављања, пре свега физичког.
„Оно што је такође тренд јесте да се злостављање врши или наставља и путем друштвених мрежа, телефонским позивима, СМС порукама“, каже др Видојевић.
Он истиче и да треба бити опрезан када је реч о извештавању о потенцијалним случајевима злостављања, како се не би угрозио идентитет детета, нарочито ако је оно пријављено у мањој средини где се већина становника добро познаје, па је лако утврдити о ком малишану је реч.
Злостављање, било психичко, физичко или социјално, може оставити дубоке последице, а кључ превенције лежи у едукацији како родитеља, тако и свих који су на било који начин укључени у бригу о деци, закључује др Видојевић.