Када је наступила поларна зима, двадесетседмогодишњи Леонид Рогозов почео је да се осећа уморно и малаксало. Касније је осетио и јак бол у десном доњем делу стомака.
„Пошто је по струци хирург, није имао недоумица око дијагнозе, а то је било запаљење слепог црева“, рекао је Леонидов син Владислав.
„Овакве операције се сматрају рутинским у цивилизацији, и мој отац је извршио велики број њих. Међутим, тада није био у цивилизацији већ у сред поларне пустиње.“
Рогозов је био учесник Совјетске Антарктичке експедиције — тима од 12 људи који су били послати да изграде нову базу на Северном полу, а резултат њиховог рада је била Новолазаревска станица која је већ радила до средине фебруара 1961. године.
Превоз авионом такође није био могућ због снега и великих мећава.
Леонид је био суочен са тешком одлуком, али је схватио да је једино решење и могућност преживљавања да на себи изврши операцију.
„Целу ноћ нисам спавао, бол је неподношљив. Снежна олуја пролази кроз моју душу попут 100 шакала“, написао је Рогозов у свом дневнику.
„Једино могуће решење је да оперишем сам себе… То је скоро немогуће, али не могу само да се препустим и одустанем а да ништа не покушам да урадим.“
Рогозов је саставио детаљан план операције и колегама доделио одређена задужења.
Два човека је задужио да му додају инструменте и да држе лампу и огледало како би видео шта ради, а директор Новолазаревске базе је такође био у соби у случају да некоме од помоћника позли.
„Био је веома прецизан и детаљан приликом давања инструкција које су се односиле и на то шта људи треба да раде уколико он остане без свести — тада би требало да му убризгају инјекцију адреналина и дају вестачко дисање“, рекао је Владислав и додао да сматра да припрема није могла боље да прође.
Примио је само локалну анестезију како би био присебан, а то је подразумевало велике болове.
„Било ми је жао мојих асистената, када сам их погледао били су бељи од хируршких мантила које су имали на себи“, рекао је касније Рогозов и додао: „И ја сам био уплашен, али чим сам себи дао прву инјекцију некако сам се аутоматски пребацио у улогу хирурга и нисам себе доживљавао као пацијента.“
Првобитна замисао је била да користи огледало како би видео шта ради, али је схватио да је обрнута слика заправо веома збуњујућа па се на крају ослонио само на додир и то без рукавица.
Када је дошао до финалног и најтежег дела почео је да губи свест и уплашио се да ће у самој завршници доживети неуспех.
Међутим, успео је и након скоро два сата, успешно је завршио операцију.
„То је било запањујуће достигнуће, а најважније је да је добио још једну шансу за живот“, рекао је Владислав и додао да се његов отац само две недеље након операције вратио својим нормалним обавезама.