Гаукову изјаву преносе немачки медији, позивајући се на манускрипт говора шефа државе на свечаности у једном дворцу поред Билефелда, у близини некадашњег логора где су, како каже историја, од 1941. до 1945. године били интернирани пре свега руски ратни заробљеници, али и пољски, српски и француски.
Указујући да је Гауков говор дошао у политички осетљивом моменту хладних односа Запада и Русије, медији оцењују да је он тим више у свом говору, хвалећи допринос совјетских војника победи над немачким нацистичким режимом, послао јасан знак Русији.
„Ми, касније генерације у Немачкој имамо основу да за ту саможртвујућу борбу бивших противника на Западу и Истоку будемо захвални. Та борба је омогућила да ми данас у Немачкој можемо живети у слободи и достојанству“, рекао је немачки председник чији су родитељи, како подсећају немачки медији, били чланови Хитлерове НСДАП, а отац провео у руском заробљеништву четири године.
Гаук је у свом говору, где је централни део био сећање на совјетске ратне заробљенике, подсетио да је више од пет милиона војника било у немачком заробљеништву и нагласио да је њихова судбина до данас у „сенкама сећања“, преноси Танјуг.
Наводећи да је од 1941. до 1945. године око 5,3 милиона совјетских војника било у немачком заробљеништву, Гаук је рекао да је знатно више од половине њих ту и окончало свој живот.
„Они су умирали од болести, глади и били убијани“, рекао је Гаук.
Подсећајући да је страдало само три одсто заробљеника западних сила, Гаук је рекао да је, међутим, у немачким логорима изгубило животе на стотине хиљада заробљених Руса, Узбекистанаца, Туркемистанаца и других народа бившег СССР-а.
Гаук је поставио и питање зашто се у Немачкој тако мало подсећа на совјетске војнике, што је, како оцењују медији, један од одлучујућих делова његовог говора поводом 70. годишњице завршетка Другог светског рата.
„Та ужасна судбина совјетских ратних заробљеника у Немачкој из различитих разлога никада није на одговарајући начин дошла у свест и она је до данас у сенкама сећања“, рекао је Гаук.
Немачки председник сматра да би то могло имати везе са тим што су Немци у првим послератним годинама пре свега мислили на своје пале и нестале и на заробљенике, који су делимично још до 1955. године били у совјетском заробљеништву.
Они, који су „гледали у страну, не желећи да се тога сећају“, сматрали су се касније, како је рекао Гаук, потврђеним кроз „окупаторску и експанзионистичку политику Совјетског савеза“ и стварање „комунистичке диктатуре“ у „зони Немачке, коју су Совјети окупирали“.
