Кад је бивши председник Русије Борис Јељцин поднео оставку 2000. године, његов тадашњи премијер Владимир Путин преузео је власт над земљом у тешком економском стању, коју је наследио.
Тада се, широј јавности непознати Путин, суочио са бројним изазовима. Западна штампа га је одмах заволела а неки су о њему писали као комбинацији „либерала и чврсторукаша који се допада руском народу“.
Прва криза са којом се Путин срео била је криза у руској републици Чеченији која је у то време била терористичка „врућа тачка“. Тада је изрекао једну од фраза која илуструје његову политичку моћ: „Пратићемо терористе свуда, ако треба на аеродрому — на аеродрому. Ако их у тоалету ухватимо, удавићемо их у тоалету, на крају крајева. Готово, питање је дефинитивно решено“.
Након низа терористичких напада широм Русије, Путин је покренуо другу чеченску кампању и уследила је брутална борба против терориста. „Гвоздена рука“ није стекла бројне поштоваоце у западним медијима, али је стекла поштовање и подршку код куће.
Затим се усредсредио на тајкуне, изузетно моћне у Русији од краја 90-их и успевао је да их сруши једног по једног. Међутим, обрачун са њиховим нараслим утицајем није био лак.
„Неки од њих су ми улазили у канцеларију и говорили: 'Схваташ ли да никад нећеш бити председник?'“, рекао је Путин у последњем ТВ интервјуу.
Кад је средио ствари код куће, Путин се окренуо спољним пословима.
„Погледао сам га (Путина) у очи и схватио да је врло једноставан и поуздан. Имали смо веома добар дијалог. Видео сам дубину његове душе“, рекао је тадашњи амерички председник Џорџ Буш на самиту у Словенији 2001. године.
Међутим, први Путинов мандат није био нимало лак — трагедија подморнице „Курск“ у августу 2000. године у којој страдало 118 морнара и официра, изазвала је бес и фрустрацију код куће и понижење у иностранству.
Упркос томе, у периоду 2000—2004. руски БДП драматично је порастао а привредни раст је остварен без утицаја тајкуна. То је отворило пут ка другом председничком мандату, који је почео једном од највећих трагедија у модерној руској историји — опсада школе у Беслану. Више од 1.000 људи, од чега је било 800 деце, терористи су заробили првог дана школске године у једној школи у Јужној Осетији. Око 200 деце преминуло је тродневној опсади.
Снаге безбедности и сам председник били су често оптуживани за исход трагичног догађаја а снаге безбедности притиснуте да се обрачунају са исламским терористима. С друге стране, западни медији су прозивали Путина да „преузима контролу над оба дома Парламента и политичким странкама“ као и да „потискује групе цивилног друштва које не прате његову линију“.
То, међутим, није смањило Путинову популарност у руском јавном мњењу које никад није престао да изненађује — од певања и свирања клавира, преко џудо борби и вожње тркачких аутомобила — камере су све забележиле.
Уставом онемогућен да се трећи пут кандидује за председника, 2008. Путин је постао премијер а нови председник Русије постао је Дмитриј Медведев.
Ту годину је обележила светска економска криза која је потресла руску економију.
Русија се полако али сигурно опорављала од кризе, а средња класа је почела да опоравља земљу што је довело до новог феномена познатог као „анти-Путинизам“.
Тврдње о крађи на парламентарним изборима 2011. извеле су хиљаде људи на улице широм Русије. Међутим, Путинова победа на председничким изборима 2012. била је још важнија за већину Руса који га подржавају.
„Обећао сам да ћемо победити — победили смо“, обратио се Путин раздраганој маси некон објављивања резултата.
До 2013. године, руска економија је порасла десет пута а национални дуг је био један од најнижих међу развијеним земљама.
Није било бољег начина да се прославе драматичне промене од Зимских олимпијских игара у Сочију. Упркос наводима о корупцији и терористичким претњама, Игре су протекле без проблема а Русија је освојила највише медаља.
Победничко расположење није дуго трајало — насилни преврат у Украјини поставио је Русију у тежак положај према Криму, где етнички Руси чине 65 одсто становништва.
Кримско полуострво такође је дом Црноморске флоте и хиљада руских војника.
„Морали смо да реагујемо тако да спречимо да се ситуација развија како се касније развијала у источној Украјини са тенковима и наоружаним радикалним националистима. Наши људи су поступили разумно, одлучно и професионално“, објаснио је касније Путин.
Убрзо је организован референдум на коме се 96 одсто грађана изјаснило за улазак у Руску Федерацију.
„Реч је о милионима Руса, о милионима наших сународника којима је помоћ била потребна“, рекао је Путин.
Тај потез је довео до суспензије Русије из Г8 и низа западних санкција.
После 15 година на власти, једна ствар о Путину је кристално јасна — он не зазире од изазова.
