Министар културе Иван Тасовац пријавио је 6. маја МУП-у да је физички нападнут 2. маја у центру Београда и да је том приликом задобио лакше телесне повреде. Већ идућег дана министар образовања Срђан Вербић објавио је да је његов помоћник Милован Шуваков претучен кад је кренуо на посао и да је са повредама главе задржан у Ургентном центру.
Физички напади на високе државне функционере нису реткост у свету, али се такав вид насиља углавном дешава у земљама у (полу)ратном/ванредном стању. А Србија 2015. је, ма шта ко о њој мислио, далеко од таквих држава. Уз то, у државама чији је политички систем на граници анархије, мете напада углавном су државни чиновници запослени у „ресорима силе“, а не у министарствима културе и информисања.
Нико није невин
Оно што је, нажалост, тачно ја да су неки огорчени људи у Србији ликовали због „батинања“ државних функционера. А ту нема места за ликовање, без обзира колико су Тасовац или Шуваков некоме или некима евентуално стали на жуљ.
Ако чак и занемаримо основно начело хуманости — не чини другом што не желиш да теби чине — онда из једноставног, прагматичног разлога не би требало ликовати. Јер, ако држава не може да заштити високе државне функционере, какву заштиту могу очекивати обични, „мали“ људи?
Крајње је време да се проговори о насиљу у српском друштву. Овај пут, не би требало да се прича о насиљу заврши само отклањањем последица. Наравно, полиција мора пронаћи нападаче на Тасовца и Шувакова и привести их правди, али је крајње време да се државни органи позабаве и узроцима растућег насиља у друштву.
А кад је реч о узроцима, ту ни државни органи нису невини.
Насиље рађа насиље
Аксиом, дакле тврдња коју не треба доказивати, јесте да вербално насиље рађа физичко. Такође, аксиом је и да селективна правда рађа неправду.
А грађани у држави Србији свакодневно су изложени вербалном насиљу. Готово у сваком јавном наступу највиши државни функционери вербално се иживљавају над новинарима који им постављају незгодна питања. На страну то што је посао новинара да постављају „тешка питања“ а државних службеника да у јавним наступима буду уљудни, вербално насиље се путем медија намеће грађанима као пожељан модел понашања.
А да вербално насиље лако прераста у физичко сведоче готово свакодневна малтретирања сиротиње „Бус плус“ контролора или комуналних полицајаца. Неретко су и сами „Бус плус“ контролори и комунални полицајци жртве одмазде револтираних грађана. Да не говоримо о томе да су део фолклора свих локалних избора широм Србије постали „кратко ошишани батинаши у црним мајицама“.
Село гори, Стефановић се чешља
Несрећа Србије данас је што државни орган који би требало да гарантује ред и мир — полиција, под диригентском палицом министра Стефановића спроводи неку своју, селективну (не)правду.
Јавност већ ко зна колико месеци није добила одговоре на многа питања: Између осталог, ни ко је крив за међународни инцидент на утакмици Србија-Албанија, или ко је атентатор на Милана Бека?
Министар Стефановић би, као функционер партије која има апсолутну власт, требало да зна да апсолутна власт захтева апсолутну одговорност. И да апсолутно одговорни људи не потежу батину, макар она била само вербална.
Можда је батина из раја изашла, али батина има и два краја. Зато онај ко користи батину као аргумент неретко и настрада од ње. Док српско друштво тоне у анархију.