Као узрок неуспеха „Блумберг“ наводи сложене геолошке услове, бојазани еколога, као и пад цена нафте, за које је везана цена гаса. У Европи ће гас из шкриљаца заувек остати само допуна традиционалном гасу који се увози из Русије и других земаља, констатује агенција.
Постоје знаци да мехур од шкриљаца почиње да се издувава и у САД, које сада производе скоро читаву светску количину гаса из шкриљаца. Већ пола године у домовини револуције шкриљаца забележено је смањење производње. Крајем априла радиле су само 954 бушилице, што је названо минималним показатељем од 2009. године. Узрок је катастрофални пад рентабилности производње. Агенција енергетског информисања (EIA) у оквиру америчког енергетског одељења раније је изјавила да ће уз цену од 60 долара за барел на већини налазишта шкриљаца производња бити прекинута, а цена од 50 долара практично ставља крст на „ револуцију“.
Кина корача у супротном правцу. Пошто поседује највеће светске резерве шкриљаца, она наставља да увећава производњу гаса. Земља која је прошле године произвела 200 милиона кубних метара гаса из шкриљаца, званично је објавила да намерава да подигне границу до 30 милијарди кубних метара 2020. године. Експерти различито оцењују остваривост ових планова.
Генерални директор Института за националну енергетику Сергеј Правосудов скреће пажњу на ревидирање циљних показатеља за гас из шкриљаца у поређењу са раније објављеним.
„30 милијарди кубних метара је умањена цифра. Планови Пекинга од пре две године претпостављали су излазак на 60-80 милијарди кубних метара до 2020. године. Очигледно да се задатак у пракси испоставио сложенијим него што се претпостављало. Мада и достизање годишњег показатеља од 30 милијарди кубних метара изазива извесне сумње. Као прво, у Кини гас из шкриљаца се налази на већим дубинама него у САД, што увећава цену експлоатације. Као друго, производња гаса из шкриљаца у провинцији Сечуан озбиљно повећава ризик од нових земљотреса у региону, који је и тако сеизмички нестабилан. Коначно, за коришћење метода хидрауличког фрактурирања у широким размерама Кини може да понестане воде“.
Армен Бадалов, потпредседник компаније „Шнајдер електрик“ за Русију и ЗНД, помало другачије гледају на ову ситуацију. Главна тешкоћа је технолошко заостајање Кине, али овај проблем је решив, каже експерт.
„Кинези купују технологије. Купују америчке шкриљачне компаније, не како би трговали гасом из шкриљаца, већ ради доступа технологији. Предвиђам да ће се управо у Кини десити ако не револуција, онда озбиљан прогрес у том правцу. Друго је питање да ли ће Кини поћи за руком да покрије своје потребе на рачун гаса из шкриљаца?“
Према оценама експерата, потрошња гаса у Кини до 2020. године ће достићи 300—350 милијарди кубних метара. Гас из шкриљаца ће чак уз најповољнији сценарио обезбедити само десети део тог обима. Тешко да се ове цифре могу назвати убедљивим. Тим пре за земљу у чијем је енергетском балансу удео еколошког гаса за сада ништавно мали.
