Када данас кажемо „словенски свет“ као да смо изрекли архаизам, нешто што толико дуго није изговорено да су људи заборавили да уопште и постоји. Међутим, словенски свет, иако подељен по више основа — ипак постоји. А подељен је по вери, језику који је све мање заједнички, политичким и националним границама.
Време свесловенског буђења, иако се десило у 19. веку, чини се миленијумима далеко. Јединство Јужних Словена готово се и не сме помињати, у моди је израз „западни Балкан“ који обухвата и несловенске народе.
Међутим, идеја словенског јединства није млада идеја. Она је потекла, можда несвесно, од двојице људи из раног средњег века који, највероватније, уопште и нису били Словени — од светитеља Ћирила и Методија.
Ова двојица византијских дипломата и филозофа били су ангажовани на већем броју осетљивих дипломатских мисија за рачун византијског двора. Таква је била и мисија у Моравску, на коју су их послали цар Михаило трећи и патријарх Фотије.
Вероватно ни Ћирило ни Методије нису слутили какве ће политичке и верске последице имати њихова мисија и колики ће досег имати њихово деловање. Оно, на крају није било ограничено на Моравску, већ се проширило на све словенске земље. Нико није оставио тако дубок траг међу свим словенским народима као њих двојица.
Оно што је занимљиво, нико није успео да потре траг који су оставили — ни немачки поробљивачи северних и западних словенских земаља; ни муслимански завојевачи, па ни сами Словени, међу којима је било и оних који су више волели да буду готског порекла.
Осим што су преводили паганске Словене у хришћанство, они су саставили прво словенско писмо (глагољицу) и превели верске књиге на словенски језик, што је било врло важно и у политичком смислу, јер Словени су после њих могли да врше службу на свом језику, уместо на латинском или грчком. Било је то прво политичко освешћивање Словена у историји.
Наравно, Ћирило и Методије платили су велику цену за свој рад. Били су прогоњени, затварани, игнорисани, исмевани, не само од несловенских противника, већ и од самих Словена. Међутим, њихов рад је био толико утицајан да је покрет који су створили постао несаломив. Када би био прогнан из једног места, појављивао би се у другом, и тако у недоглед.
Важност глагољице као писма убрзо је ишчезла — један број Словена је као писмо прихватио ћирилицу, други латиницу. Са јединственог словенског језика црквене и друге књиге преведене су на националне језике, али покрет који су Ћирило и Методије створили, идеја да је јединство међу Словенима, језичко, верско, политичко или било које друго, могуће — то је њихова трајна тековина због које су страдали.
На прошла времена морамо гледати очима прошлих времена. На просветитељство, образовање, писменост, није се гледало као на средства уз помоћ којих се долази до бољег посла и вишег статуса у друштву, као што је то данас случај. Просвећеност је била политичко оруђе, начин да се од роба постане слободан човек. Јер када се човек „просветли“, када га обасја светло знања, он постаје свестан, као Адам када је појео плод са дрвета сазнања. Постаје свестан својих могућности као слободног бића. Томе су Ћирило и Методије научили Словене.
Друга је ствар што су те идеје данас заборављене. О језичком, верском, политичком јединству Словена не може се говорити. Чак и тамо где је евидентно да говоре истим језиком, Словени се деле. Верски су подељени од када постоји подела на католичку и православну цркву. Политичке поделе попримиле су стравичне последице у другој половини и на крају прошлог века и остављају дубоке трагове до данас.
Поделе међу Словенима попримиле су апсурдне размере. Једна од њих је, на пример, које су народности били Ћирило и Методије — бугарске или македонске? Друге апсурдне идеје о пореклу појединих словенских народа није вредно ни помињати. Једно је сигурно — Ћирило и Методије били би веома разочарани када би могли да виде данашњи словенски свет.
