Више од три хиљаде деце затражило је азил у Србији од почетка године до 1. маја, а претпоставља се да их је кроз нашу земљу прошло четири пута више.
Чак 1.300 деце било је без пратње. Већина је у земљи из које долазе и на путу ка Европској унији доживела неки облик злостављања, а у многим случајевима реч је о кријумчарењу људима, упозорава Центар за заштиту и помоћ тражилаца азила.
Према истраживању Центра, деца азиланати имају између 7 и 18 година. Скоро свако је доживело трауму или насиље у земљи из које долази или на путу до Србије.
Деца су најчешће сведоци убиства породице или насиља над родитељима, гениталног сакаћења, а у путу су често жртве сексуалног насиља и малтретирања људи за које мисле да им могу помоћи, војника, полиције, па чак и хуманитарних радника.
„Када чујете све кроз шта деца прођу и схватите да деца тражиоци азила најбрже пролазе кроз азилни систем, онда вам је јасно, имајући у виду да су деца, да неко стоји иза тога, да постоји нека организација. Како је могуће да дете без пратње родитеља дође данас у неки центар и већ за три дана оде из њега. Неко му је помогао, иза тога постоји инфраструктура која мора да се разбије. Србија мора нешто да предузме“, каже Ђуровић.
Када стигну до прихватног центра у Србији, често се дешава да за неколико дана нестану, што указује на трговину људима, каже директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила Радош Ђуровић.
Дешава се и да породице желе да заштите децу од ратних страдања, па их шаљу у земље Европске уније код рођака и пријатеља, а најчешће да тамо раде и шаљу им новац. Ту децу воде кријумчари, тврди Ђуровић и додаје да деца у Србију дођу и када се покида веза са породицом.
„Често кријумчар, када жели да пребаци дете из једне земље у другу, раздвоји породицу. Ако је реч о породици са више деце, једно дете стави у други аутомобил, како би уценио родитеље, односно осигурао исплату свог хонорара. Тако деца често залутају, а цео процес понекад пресече полиција. Она обавештава Центар за социјални рад, који одређује привременог старатеља, што је велики проблем, јер тај процес траје неколико дана, па је децу немогуће задржати“, истиче Ђуровић.
Ситуација је слична и у земљама региона, а најгора у Македонији, где деца бораве заједно са одраслима и занемарују се њихова основна људска права, тврде у Центру за заштиту и помоћ тражилаца азила и истичу да деца кажу да је ситуација слична и у Бугарској, иако је земља у Европској унији.
Малишани сведоче о вређањима, злоупотребама, насиљу. То не сме да буде изговор за Србију, кажу у Центру и траже хитно прилагођавање нашег, како кажу, доброг система заштите, за помоћ деци азилантима.
Деца из Сирије, Авганистана, Пакистана, Сенегала, Обале Слоноваче, Сомалије, често су и жртве киднаповања, а девојчице неретко свој бег из ратом захваћених земаља плаћају сексуалним услугама. Последице су губитак самопоуздања и поверења, здравствени проблеми, заосталост у развоју.
Центар за заштиту и помоћ тражилаца азила покушава да деци олакша радом на терену, кроз различите радионице. Покушавају да ојачају психо-физичко стање деце, кроз индивидуална и групна психолошка саветовања, креативне радионице које их одвајају од тешке ситуације, а покренута је и језичка радионица за припрему деце за улазак у образовни систем.
Деца се у Србији задржавају од седам дана до три месеца, где се сусрећу са недостатком стручњака у полицији и Центрима за социјални рад. Прва баријера је недостатак преводилаца у нашим институцијама, па је често немогуће утврдити одакле долазе, да ли су сама, да ли чекају да неко дође по њих.
Од почетка године у Србији је регисторовано више од 13 хиљада азиланата, а процењује се да их је четири пута више прошло кроз земљу. Очекује се да ће до краја године кроз Србију проћи више од 30 хиљада азиланата.
