Усред преговора са Грчком око отплате њеног спољног дуга, отворен је нови фронт између Брисела и Лондона. Дејвид Камерон је кренуо у дипломатску офанзиву, чији је циљ да од европских партнера изнуди што више уступака играјући на карту референдума. Британски премијер жели посебан статус за своју земљу, који подразумева и да британски парламент има право вета на одлуке Европског парламента.
„Ако се ради о томе да се Великој Британији да неки специјални режим, тако да има предности које доноси ЕУ, а да нема обавезе, то неће моћи“, поручио је француски министар спољних послова Лоран Фабијус уочи посете Камерона Паризу.
Савезница Ангела Меркел
Француска стрепи да би британски премијер могао да нађе савезника у Ангели Меркел, која гаји симпатије према Камерону.
Иако се идеја о референдуму тумачи као тактички потез британског премијера, расте бојазан да би Велика Британија могла да изађе из Уније, имајући у виду нетрпељивост Британаца према Бриселу. Анкете показују да је 51 одсто Британаца за излазак из ЕУ.
Ова могућност би за ЕУ била катастрофа много већих размера него што би то био евентуални излазак Грчке из еврозоне, због чега ће њени представници све учинити да до тога не дође. Питање је само на које су уступке спремни и да ли би у питање могао да дође шенгенски споразум, упркос томе што су Немачка и Француска ставиле до знања да су против мењања споразума и ограничавања слободе кретања.
Богати север — сиромашни југ
Атина и Лондон илуструју снажну поларизацију европске политичке сцене коју подстичу антагонизми између богатог севера и сиромашног југа, који су се продубили од избијања кризе 2008. године.
Овој поларизацији доприносе нове снаге које доводе у питање припадност Унији. Партије снажне леве оријентације, оличене у грчкој Сиризи и шпанском Подемосу, противе се политици економског либерализма и диктату финансијских институција, коју подржава Брисел. Успех ових партија говори да расте одбојност према оваквој политици у земљама чији становници живе у страху од незапослености, буџетских рестрикција и корупције.
Ове снаге траже социјалну Европу, више солидарности, унију у којој ће се узимати у обзир интереси најсиромашнијих и гласови милиона младих који су искључени из тржишта рада и који се не проналазе у програмима политичких партија на власти.
Са друге стране политичког клатна су ултрадесничари попут британског УКИП-а и француског Националног фронта, који су за враћање националних граница како би се спречио прилив имиграната.
Привилеговани Комонвелт
И једне и друге снаге имају све већи утицај на политику својих земаља. Ограничавање слободе кретања за имигранте и укидање социјалних издатака за грађане ЕУ у Великој Британији су тачке на којима инсистира Камерон.
Прст у око европским „партнерима“ је и одлука Даунинг стрита да омогући држављанима земаља Комонвелта да учествују на референдуму, али да ту могућност ускрати држављанима других чланица ЕУ који живе у Великој Британији, којих је отприлике милион и по.
Тако ће Индијци који живе у Лондону моћи да гласају, али не и Немци или Французи из његовог комшилука. То је уступак који је Камерон направио ултрадесничарима у редовима своје партије, који желе да се Европа врати на ниво економске заједнице, али и радикалној десничарској партији УКИП, која је за независност Велике Британије.
Нека се спреме Француска и Данска
Гледано из Париза, овај референдум би могао да има последице по француско јавно мњење и да иде наруку партији коју предводи Марин ле Пен, која тражи укидање Шенгена.
Њена популарност расте како се приближавају председнички избори 2017. године, до када је предвиђено и одржавање референдума у Великој Британији.
Французи су пре десет година на референдуму одбацили пројекат европског устава, а неповерење према европским институцијама се у међувремену још више продубило, захваљујући политици буџетских рестрикција која је земљу довела у рецесију.
Камеронова идеја је већ наишла на одјек у Данској, у којој се размишља о сличном референдуму.
И без британске еврофобије грађани Европске уније мање него икада разумеју како она функционише, ко шта одлучује и зашто, што доводи у питање саме темеље европске конструкције.