Тачно је — Срби воле Русију. Тачно је — та љубав је (некад) и ирационална. Али је аксиом.
Од Николаја до Владимира
Просто, то је национални наратив већине Срба. Од вајкада. Не само тренутно кад је Русија војно и економски јака, кад на Параду Победе дође 30 светских председника и премијера упркос противљењу Запада, кад са Запада у року од неколико дана код њеног председника Путина дођу и Ангела Меркел и Џон Кери — и кад не дођу зато што га воле. Не, Срби су тако мислили и кад је уместо Путина на челу Русије био времешни Борис Јељцин, а уместо Сергеја Лаврова министар спољних послoва био немушти Андреј Козиријев. Па и кад је тамо био Стаљин. Али и за, а поготову тада, време Цара Николаја Романовог. Дакле, кроз све идеологије, епохе и режиме. Тако им писано, ма колико преко Атлантика шапком терали ветар. Џаба работа, Шумадинац тера своје.
У време царске Русије, то знају и они који ништа не знају, није било интернета. Није било ни друштвених мрежа и „лајкова“. Није било ни вештачке интелигенције. Поменутих савремених алата и канала комуникације није било ни вековима и деценијама после. А у Србији су се запатили тек пре неколико година и — као што је Спутњик већ писао — тренутно представљају буру у лавору воде, у погледу утицаја на политичке токове.
Што је горе, агитаторима је боље
Међутим, ако је веровати „Асошијетед пресу“, све то је лук и вода, ма потпуно нетачно. Наиме, из данашњег извештаја ове агенције да се закључити како би, да није ових поменутих савремених писмоноша и ботова који из Санкт Петербурга непрестано засипају интернет пропагандним порукама о Путиновој визији света, сви Срби имали дијагнозу — стокхолмски синдром на ђутуре. Везали би се, наиме, целим срцем за НАТО који их је 78 дана бомбардовао. Навикли људи, а навика је служавка која се коначно удаје за господара, па би синовима давали имена Уранијум, Кларк, Мишеј… А НАТО агитатори (мада су, искрено речено, они најпознатији јастребови покретна антиреклама за овај војни савез) би остали без стабилних извора прихода.
Али, не лези враже, неко измисли пренос информација интернетом и онда — како сведочи АП — те информације стигну оперативцима који су у Србији ангажовани преко малих десничарских партија, па производ свега тога буде „одвлачење Србије од њеног прокламованог пута ка чланству у ЕУ у циљу да је приближи руској орбити, а који је уперен против Немачке, САД и других западних сила“.
Као пример деловања руске пропаганде у Србији, АП тврди да су српски ботови брзо реаговали када је крајем фебруара у Москви убијен руски опозициони лидер Борис Немцов и тада је, како наводи агенција, „доминантна мантра“ у дискусијама на српским новинским сајтовима била да само Америка може да има користи од тог убиства, те да је то дело ЦИА. „Такви наводи су згрнули на стотине ‘лајкова’, док су коментари типа ‘Путин је одговоран’ масовно исмејани“, примећује америчка агенција. У том контексту, АП преноси изјаву Јелене Милић из Центра за евроатлантске студије у Београду, која указује да је једна од последица тога и чињеница да је народна подршка европским интеграцијама опала испод прага од 50 одсто, први пут од демократских промена у Србији 2000. године.
„Оперативци“, „руска орбита“, „уперен против“ — какав „хладноратовски“ речник… Какaв доказ рационалне љубави — према новцу. Какав масакр над чињеницама. Ако чињенице не иду у прилог овима што рационално воле, тим горе по чињенице. И тим боље по њих. Агенције могу да извештавају, агитатори да агитују, а јастребови да кукају ко кукавице због зелене цркавице. А Путин и Шумадинци? Они ће к'о и до сад, не берите бригу.
