Светска здравствена организација планира да интернет зависност прогласи психичким поремећајем. У категорију интернет зависника, према подацима психолога, били би уврштени они који не могу да замисле живот без селфија, онлајн игара, СМС порука и друштвених мрежа.
У виртуелном свету посебно је постао интересантан феномен селфија, односно фотографских аутопортрета које људи праве најчешће уз помоћ својих мобилних телефона.
О овом феномену можда се и не би превише говорило да изражена потреба људи да сами забележе разне „значајне“ тренутке из свог живота и поделе их с „пријатељима“ на друштвеним мрежама није довела и до бројних трагичних последица. Познати су случајеви људи који су покушавали да направе аутопортрете у оригиналним сценографијама, па су падали са високих зграда, губећи живот или постајући инвалиди.
Психотерапеут Зоран Миливојевић у разговору за Спутњик истиче да у потреби људи да сами себе фотографишу нема ничег лошег или патолошког, али да све више забрињава потреба да се те фотографије деле са стотинама и хиљадама људи на друштвеним мрежама, од којих већина нису чак ни познаници.
„То је, у ствари, пример како једна корисна ствар може постати предмет зависности. Социјалне мреже омогућавају људима да остварују или опредмећују оно што ми зовемо 'Идеално Ја'. Дакле, неко није задовољан собом зато што би желео да живи другачије. Како другачије? Па, ето, гледа медије, гледа филмове, спотове, и волео би да његов живот личи на живот неке од тих звезда“, објашњава Миливојевић.
Он указује на то да медији, односно масовна култура, људима нуде звезде, али не као особе, него као симбол одређеног начина живота, испуњеног лепим лицима и телима, славом, богатством, гламуром. По угледу на јавне личности, људи користе могућност да сами изаберу како ће се представити у друштву, губећи из вида чињеницу да, заправо, немају истински контакт с другим људима.
Селфији су посебну популарност стекли захваљујући познатим личностима из света моде, филма, спорта, музике и других сфера јавног живота, које и саме радо праве аутопортрете и деле их са својим обожаваоцима на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру и другим друштвеним мрежама.
Технолошки бум, односно појава разних „геџета“ који људима омогућавају да забележе сваки тренутак свога живота и да га поделе с другима, ма где на планети да живе, открила је низ психолошких девијација које раније нису биле приметне, објашњава психолог Наталија Толстој.
„Веома је много људи који су лишени могућности да комуницирају. И одједном се појавила могућност да сниме себе и да се покажу другима. То је, наравно, паралелна стварност, али и она је боља од стварности у којој нема никакве комуникације. Ако се то не злоупотребљава, може да буде чак и користан начин да се побегне од усамљености“, сматра Наталија Толстој.
Зоран Миливојевић сматра да су селфији, ипак, само последица, односно симптом, лоше постављених друштвених вредности, објашњавајући да је у корену овог феномена начин васпитавања деце заснован на подстицању нарцисоидности.
„Родитељи се труде да деци нуде љубав, похвале, да им пруже само позитивне догађаје, да их стављају у центар своје пажње. Та промена парадигме за васпитање деце на Западу је довела до тога да имамо све више и више нарцисоидних личности, од елемената нарцисоидности до тог нарцисоидног поремећаја“, упозорава Зоран Миливојевић.
Подсећајући да у западној култури већ деценијама влада тренд васпитавања деце заснован на угађању и прекомерном показивању љубави, без развијања критичког односа према себи и осећаја одговорности, Миливојевић истиче да су деци потребни и љубав и дисциплина.
„Родитељи деци треба да ограничавају жеље, да виде које су жеље у реду, које нису. Међутим, уместо да наметну деци логику — баш зато што те волим, не дозвољавам ти то и то, родитељи су почели да прихватају дечју логику — ако те волим, морам да ти дозволим, јер ако не дозволим, осећаћеш се невољено, трауматизовано и то ће се одразити на твоју будућност“, напомиње Миливојевић.
Он наглашава да на овај начин деца уче да је љубав када неко за њих чини све оно што пожеле, те да, када одрасту, покушавају да нађу партнера који им пружа исто што и родитељи, а тога, подсећа, у свету одраслих углавном нема.
„Родитељи треба да схвате да и љубав без дисциплине може да оштети децу јер она имају надувану слику о себи, а немају реалне резултате који то потврђују. Децу треба припремати за самосталан живот у људском друштву, да буду добри и за себе и за друге“, закључује Миливојевић.
Иначе, зависност од селфија психолози су условно поделили на три стадијума. Први стадијум је када човек себе просто снима да би видео како га гледају са стране, али не објављује фотографије на друштвеним мрежама. Други стадијум, према процени психолога, јесте када човек три пута дневно поставља селфије на разне друштвене мреже, а трећи када шест пута дневно објављује своје фотографије у виртуелном свету, а снимке прави и до 500 пута дневно.
