А шта ако Европска унија укине Шенген и затвори границе? Да ли ће да залупи врата Србији пред носом након толико уступака и одрицања на које је пристала?
Нови талас евроскептицизма који је захватио Европу доводи у питање будућу архитектуру уније и перспективу садашњих кандидата да се једног дана у њој нађу.
Победа партија које су за промену европске политике у Великој Британији, Пољској, Шпанији и Финској могла би да има далекосежне последице.
Евроскептицизам се проширио попут вируса након избијања економске кризе 2008. године. Улазак Бугарске и Румуније у ЕУ годину дана пре тога био је последњи велики импулс ка њеном ширењу, који су многи њени грађани прогутали као горку пилулу.
Када је 2013. године Хрватска постала 28. чланица, европски лидери су то готово сакрили од своје јавности. Анкета Барометра из исте године показала је да је од почетка кризе поверење у ЕУ пало са 10 поена на —22 у Француској, са 20 на —29 у Немачкој, са 30 на —22 у Италији, у Шпанији са 42 на — 52, у Пољској са 50 на — 6 и у Великој Британији са 13 на —49 поена.
Ова тенденција се само продубила у протекле две године.
Шта у таквим околностима може да очекује Србија, чија перспектива за улазак у ЕУ је смештена у 2020. годину, заједно са другим земљама Западног Балкана?
Антагонизми који су се продубили на континенту чине ову перспективу неизвесном.
Тој неизвесности доприноси одлука Велике Британије да организује референдум да ли жели или не да остане у ЕУ, који би требало да се одржи до 2017. године (због густог европског календара предвиђа се да ће бити одржан у другој половини 2016. године).
Одмах потом следе и председнички избори у Француској, на којима све веће шансе има лидерка Националног фронта Марин ле Пен, једна од најжешћих заговорница затварања граница и укидања европских институција.
Њена партија је већ затражила да се по угледу на Велику Британију слично изјашњавање организује у Европи и поручила да ће у центар председничке кампање ставити питање изласка из ЕУ, али и из Шенгена. Уколико победи, то би могао да буде крај Европске уније.
Тенденција раста неповерења у ЕУ потврдила се и у Пољској, где је на председничким изборима победио евроскептик Анджеј Дуда, као и Финској, где је за министра спољних послова изабран Тимо Соини, председник партије евроскептика Прави Финци, познате по нетрпељивости према имигрантима.
У оваквој ситуацији реформа Европске уније, коју захтева Велика Британија, чини се неизбежном.
Али све дубље поделе чине ове реформе готово немогућим, јер како у исто време удовољити захтевима Грка, Британаца, Шпанаца, Пољака и Француза. Док једни хоће затварање граница и укидање социјалне заштите, други су за више Европе и већу солидарност.
Велика Британија тражи да се смањи европски буџет и ограничи слобода кретања имигрантима, док земље на југу Европе желе да се питање њиховог дуга заједнички решава и већу социјалну заштиту за најугроженије. Париз и Берлин се противе свакој промени досадашњих споразума, на чему инсистира Лондон.
Ова ситуација прети да доведе до блокаде европских институција.
Политички потреси унутар Европске уније у супротности су са представом која о њој влада у Србији као мирној луци у којој је очекује стабилност. То није место о коме машта Србија, надајући се бољој будућности.
