Музеј Александра Солжењицина отворен је у кући у којој је писац провео своје ране године, у Кисловодску, бањи у Ставропољском крају.
Музеј се налази у кући Солжењицинове тетке Марије Горине, у којој је нобеловац живео између 1920. и 1924. године.
Године 2008. то здање је председничким декретом проглашено објектом од националног културног значаја, а 2009. је додељено Државном књижевном музеју, како би било обновљено и затим коришћено као музеј.
Поставка музеја састоји се од фотографија, књига и видео-материјала који сведоче о пишчевом животу. Она прати Солжењицинов животни пут — од детињства и младости, преко првих литерарних корака, до његових искустава у рату, револуцији, затвору и изгнанству.
Посетиоци музеја биће у прилици да чују и аудио и видео-материјал, укључујући снимке на којима Солжењицин чита сопствена дела, његове интервјуе и филмове који су о њему снимани. Као културни центар, музеј ће имати и део посвећен одржавању предавања, семинара и видео-презентација.
„Желела бих да музеј буде од користи млађим генерацијама Кисловодска и Северног Кавказа“, рекла је пишчева удовица Наталија Солжењицин на отварању. „Уосталом, сви корени Александра Исајевича су управо овде“, додала је она.
Поред изложбе о животу Александра Солжењицина, интерактивна изложба о граду Кисловодску омогућава посетиоцима да стекну утисак о томе како је то севернокавкаско место изгледало у предратним годинама, када је писац ту живео, пре него што се 1924. са својом мајком преселио у Ростов на Дону.
Солжењицину је Нобелова награда за књижевност додељена 1970. године. Совјетско држављанство му је одузето 1974. и он је протеран из земље. У Русију се вратио 1994. године.
„Александар Исајевич је увек веровао да ће се вратити у Русију, његова духовна повезаност била је толико снажна… И вратио се“, рекао је режисер Станислав Говорухин на церемонији поводом отварања музеја. „Ово је још један повратак великог писца у његову домовину“, додао је Говорухин.
