Изградња гасовода „Турски ток“, којим ће руски гас бити допреман до Турске, почеће крајем јуна, потврдио је званичник „Гаспрома“ на светској конференцији о гасу у Паризу.
„Споразум који је у мају закључен с италијанском грађевинском компанијом ‘Саипем’ омогућиће да радови на првој од четири секције гасовода ‘Турски ток’ почну до краја јуна“, прецизирао је представник „Гаспрома“.
Очекује се да ће снабдевање потрошача овим енергентом почети у децембру 2016. године.
Истовремено, премијер Србије Александар Вучић, који борави у званичној посети Вашингтону, изјавио је у среду да је са саветницом председника САД за националну безбедност Сузан Рајс, као и с америчким експертима за гас, разговарао о неопходности да Србија диверсификује изворе снабдевања гасом. Поред могућности снабдевања Србије гасом из Азербејџана, било је речи и о идеји о допремању гаса с Крка.
Гас са Крка прескуп за Србију
Идеја о изградњи гасног терминала на Крку настала је још у време бивше Југославије, али никада није реализована, јер је процењено да је реч о прескупом пројекту. Прича о гасу с Крка актуелизована је услед одустајања од „Јужног тока“, али је она и даље прилично нереална, сматра саговорница Спутњика, економска аналитичарка Јелица Путниковић.
„То је прича коју Хрвати, пре свега хрватски политичари, покушавају да истакну, наравно, уз подршку САД које су им обећале да ће им финансијски помоћи да изграде тај терминал. Хрватска је и код Брисела аплицирала за одређену суму, али то је све тек у сфери пројектовања, односно причања о томе шта би могао да буде један од извора нових гасних праваца за Европу“, објашњава Јелица Путниковић.
Према њеним речима, прича о гасу који би из САД долазио до терминала у Европи нереална је пре свега због чињенице да би цена тог енергента, с обзиром на то да треба „препловити океан“, била много већа од цене гаса који се тренутно продаје у Европи.
„Нема гасовода који иду од налазишта гасних шкриљаца у САД до њихове најближе обале. Тамо нема лука у којима постоје терминали где би се тај гас из гасног стања претворио у течно. Дакле, требало би изградити танкере који ће стићи до Крка, тако да је све то само у фази причања, људи једноставно размишљају о томе шта би било добро да се учини“, напомиње Јелица Путниковић.
Поред тога, чак и да се изгради гасни терминал на Крку, реч је о, како објашњава Путниковићева, свега четири до пет милијарди метара гаса, што није довољна количина која би могла да надокнади гас који у Европу стиже преко Украјине.
„Не би, наравно, било лоше да Хрватска има један такав привредни објекат, јер би јој то донело одређену зараду. Ипак, требало би и од Крка изградити гасовод који ће ићи тлом Хрватске, па да стигне и до Србије. А када говоримо о Србији, она једноставно нема новац, чак ни за овај крак гасовода из Димитровграда, о којем се прича дуже од двадесет година, тако да тешко да ћемо моћи да градимо гасовод према Хрватској“, уверена је Јелица Путниковић.
Она наглашава да је прича о гасу с Крка инспирисана политичким интересима САД, којима је стало да убеде Србију и балканске земље да не треба да се ослањају на руски гас.
„Изузев тих порука, нико од тих политичара који саветују Србију, Бугарску и друге балканске земље, не каже шта ћемо радити 2018, 2019. или 2020. године, када гас из Украјине престане да стиже, и да ли ћемо имати могућност да се заиста снабдемо гасом, да зими једноставно имамо довољно тог енергента“, упозорава Јелица Путниковић.
Ни гас из Азербејџана није довољан
Саговорница Спутњика није превише оптимистична ни у вези с гасом из Азербејџана јер је, како објашњава, реч о количинама енергента које нису довољне да задовоље потребе потрошача у балканским земљама.
„Азербејџански гас је свакако нешто што је у перспективи, намењено и потрошачима у Европи и на Балкану. Међутим, количине о којима се сада прича, као и сами гасоводи 'ТАНАП' и 'ТАП' који треба да воде тај гас до потрошача у Турској и даље у Европи, већ су распоређене, тако да ту нема довољно гаса за Србију“, истиче Путниковићева, додајући да су се и недавни разговори премијера Србије Александра Вучића с азербејџанским политичарима и представницима енергетског сектора односили превасходно на повећања гасних капацитета за потребе српске индустрије.
„Говорило се о некој трећини капацитета, односно трећини укупне количине гаса коју троши Србија. Међутим, није речено ко ће финансирати гасовод, јер када ‘ТАП’ од Турске крене преко Грчке у Албанију и даље за Италију ми немамо везу са њим, немамо изграђен ни тај гасовод из Димитровграда преко ког бисмо могли да добијемо нешто гаса преко крака гасовода који ће од ‘ТАП’ у Грчкој ићи преко Бугарске“, објашњава Јелица Путниковић.
Из свега наведеног јасно је да алтернативна решења која Запад, а пре свега Вашингтон, предлаже Србији и другим балканским земљама када је о снабдевању гасом реч, нису адекватна замена за руски гас, јер је реч о количинама недовољним да задовоље реалне потребе потрошача, али и о пројектима прескупим за мале балканске земље које, уз то, немају гаранције Запада да ће им помоћи у њиховом финансирању.
