„Да ми неко поклони ДС, ја га не бих узео“, рече недавно Борислав Борко Стефановић, потпредседник Демократске странке и шеф посланичке групе ове партије у Скупштини Србије. Рече и да за то има више разлога. A све то заједно, у жељи да што боље поткрепи како његови предлози новог програма партије не значе рушење председника.
„Од када је Борис Тадић напустио странку, нико други нема намеру да оде из ДС-а“, рече, такође недавно, Бојан Пајтић, председник Демократске странке и покрајинске владе.
„Имам велику подршку међу грађанима Србије. Видим то и по истраживањима јавног мњења, мада то није неко мерило, али пре свега видим на терену. Имам и велику подршку у ДС-у, не мислим на врх странке. У врху ДС-а готово да нико не подржава мој предлог и то је у реду, не љутим се“, прецизира Стефановић.
„Тезе о поделама у ДС-у појавиле су се у режимским медијима у тренутку када странка бележи подршку од 12,5 процената у бирачком телу и пошто је организован највећи опозициони митинг од 2000. године у Београду“, прецизира Пајтић.
Сагласни да нису сагласни
Дакле, код демократа је све у најбољем реду, ако је веровати Стефановићу и Пајтићу. Али и медији и јавност им не верују. А не верују ни они један другом.
Стефановић још нагласи да не одустаје од свог програма, али и да није човек који бежи са мегдана и да не напушта бојно поље усред изборне кампање, као што неки тврде, у покушају да праве неуке, немуште паралеле са Борисом Тадићем. „Ја нисам Борис Тадић“, истакну.
А ако би те отерали или избацили? Шта би онда било Стефановићу?
Чини се да је баш ово у питању. Ако неко даје дијаметрално супротне ставове званичној политици странке, ако све то ради прво у медијима, а притом истиче да не жели да оде из странке сам, па и по цену да му не прихвате програм — значи да очекује да га избаце. Сетимо се да су Чедомира Јовановића за мање одступање од програма избацили.
Чекај ме, ја сигурно нећу први
Док медији пишу како један удара у клин а други у плочу, Пајтић и Стефановић се јавно не ударају. Или боље речено, не лично.
И чекају. Обојица се чекају.
Избацивање из странке или самостални излазак из странке су два веома непопуларна потеза — што за јавност, што за чланство. Зато је на делу игра живаца. Па ко више издржи.
Борко Стефановић то зна и зато би од њега у наредном периоду требало очекивати радикализацију изјава. Бојан Пајтић је, с друге стране, још вештији у чекању — уосталом, тако је и дочекао да буде шеф ДС-а — али је питање колико дуго ће још све ово моћи да „гута“. Чак да је само Пајтић као Пајтић у питању, можда не би било проблема, али је опасност од притисака унутар странке.
Однос према менторима
Обојица у својим скорашњим изјавама, не у добром контексту, помињу Бориса Тадића, а обојица су били његови „играчи“ и он их је створио. Пајтић је планиран као замена Чедомиру Јовановићу, а (доста касније) Стефановић као замена Вуку Јеремићу.
Када је Тадић у емисији „Није српски ћутати“ проговорио о „Афери Бордум“ и лажирању гласања за тадашњег гувернера, потом преузео странку, а за покрајински одбор у Војводини могао да бира између Гордане Чомић и Пајтића — тада је кренуо Пајтићев успон. Успон Борка Стефановића почео је кад је Вук Јеремић почео да солира, или још прецизније, источно да солира. Док се Јеремић спуштао низ салу Генералне скупштине УН, ноћ после повлачења чувене резолуције Србије о Косову и предлагања резолуције усаглашене са ЕУ, Стефановић је почео да се пење.
Пајтић, иако га је изабрао Тадић, политички се „градио“ уз Драгослава Петровића, универзитетског професора из Новог Сада и секретара у свим Пајтићевим покрајинским владама. Стефановић се „градио“ и уз Јеремића, и уз Тадића, а највише уз стрица Мирка Стефановића, дипломату.
Страначки стаж
Пајтић је далеко зрелији политичар. Зна како функционише и страначки, и државни, и политички механизам. Пажљиво је бирао и „правио“ своје људе. Комплетнији је као политичар, а има и међународно искуство. Направио је веома широке и добре везе. Градио их је, кажу, и са људима ван његове странке.
Стефановић је пак „октроисан“ у ДС, као секретар председништва. У реалном животу није никада направио неки месни одбор партије. Он то схвата, и зато обилази одборе ДС-а по Србији, покушава — поред лобирања за себе — да „осети“ странку, да искуствено надокнади то што није у њој од почетка и што није учествовао у њеном грађењу. Међутим, ово не мора да му буде велика мана, јер је било случајева да су људи без „осећаја“ странке постајали лидери те исте странке. Разлика је једино што су ти нови лидери имали своје људе који су познавали странку изнутра, па су недостатак компензовали на тај начин. Најбољи пример је Борис Тадић, за кога је то урадио Душан Петровић.
Политичке биографије
Бојан Пајтић је рођен 1970, на челу Владе Војводине је од 2004, био је шеф посланичког клуба „ДОС —а“, три пута је биран за потпредседника ДС-а, а на ванредној скупштини ове партије маја прошле године постао је њен председник. На истој скупштини, четири године млађи Стефановић постао је потпредседник. Био је политички директор у МСП и шеф преговарачког тима Србије за разговоре са Приштином. Док је почетком 2000-их једно време боравио у Вашингтону, при Амбасади Србије, Стефановић је имао задатак да лобира у америчком Конгресу. Кажу да је, кад га је министар Јеремић поставио за свог шефа кабинета у МСП-у, телефоном заустављао неке по Србију лоше иницијативе у Конгресу. У предност му приписују и што, некако, више од Пајтића „личи“ на лидера.
Идеологија је средство
Једна од заједничих ствари им је што су обојица политичке каријере почели у странкама деснице. Пајтић код Милана Парошког у Народној странци, а Стефановић у Српском покрету обнове (како тврди Градски одбор СПО-а, мада Стефановић то демантује). Заједничко им је да су живели или живе у Новом Саду. Заједничко им је да су против Александра Вучића. И заједничко им је да су амбициозни.
Пајтић је, пошто га Тадић ономад није пустио да буде премијер Србије, заиграо на карту Војводине. На неки начин је Ненаду Чанку учинио исто оно што је Мило Ђукановић урадио Славку Перовићу. Да би постао премијер Војводине, позајмио је Чанков програм. Многи ће рећи да он никада није био у правом смислу аутономаш, али је та борба за самог себе већини изгледала као борба за Војводину.
Када је постао председник ДС-а, то му је постало бреме, па је зато написао неколико ауторских текстова у којима се види јака национална и државотворна вертикала. У једном од њих, који је наишао на осуду и у ДС-у, установио је термин „српска Србија“. Желео је да покаже како је Европа средство а не циљ, али уједно и да олакша себи одлазак у Шумадију. Ово Шумадију схватите и географски и као метафору за језгро Србије.
Стефановић се пак према многима једнако бори за самог себе, па промовише идеју коју медији зову „српска Сириза“, а он се претрже објашњавајући да није баш као Ципрас.
Тренутно, дакле, све личи на само две нијансе жуте, али сви показатељи говоре да ће од ДС-а настати још једна нова партија на политичкој сцени Србије. Питање је само ко ће пре попустити: Пајтић или Стефановић.
