Већ сада је извесно да законски рок не може бити испоштован. У старту постављен као нереалан, краћи за пола године у односу на све остале привредне субјекте који тај процес треба да окончају до краја 2015. године, уведен је под притиском медијских удружења која су се залагала да рокови буду што краћи.
Упркос помпезним најавама, до данас није објављен ниједан јавни позив за продају медија, који иначе мора да траје најмање 30 дана.
Додатну конфузију у случај унела је и измена Закона о приватизацији која је ступила на снагу, а која предвиђа да сва правна лица, дакле и медији, морају да изврше нову процену вредности капитала.
Уз периоду од неколико месеци, колико је потребно за спровођење пропратних процедура, медије ће нова процена капитала коштати неколико хиљада евра. Уколико се процена не уради, одговорном лицу у медијима запрећена је казна затвора до пет година или новчана казна од 100.000 до 1.000.000 динара.
Министарство ћути, удружења забринута
Све то је наравно изазвало велику забринутост новинарских удружења, која су све време захтевала што хитније окончање овог процеса.
Док НУНС на свом сајту има истакнут бројач који одбројава дане до завршетка приватизације и увођење обавезног пројектног финансирања медија, УНС апелује на Министарство културе и информисања да прекине ћутање и јасно саопшти да је рок за приватизацију продужен.
Удружења којима би основна улога требало да буде заштита јавног интереса у области информисања, као и борба за права запослених у новинарској професији, нестрпљиво одбројавају дане када ће нови власници уместо државе постати политичари и чланови њихових фамилија, када ће на ободима Србије медији уместо на српском извештавати на албанском и језицима националних мањина, и када ће највећи број медија престати да постоји, а грађани остати без права на објективно јавно информисање.
Још није сасвим касно да увиде грешку и затраже измену Закона о јавном информисању, подрже концепт постојања регионалних и локалних јавних сервиса, који постоје у земљама ЕУ и у земљама окружења, и престану да понављају мантру: приватизација, пројектно финансирање, захтеви Европске уније!
У међувремену изражавају бојазан да ће запослени остати без права на бесплатне акције, а не покрећу питање увођења бесмислене Уредбе по којој право на те исте акције неће моћи да оствари готово нико ко у медијима ради, с обзиром да Уредба предвиђа да бесплатне акције могу припасти искључиво запосленима који то право нису остварили по неком другом основу.
Дакле, сви они који су преузели акције НИС-а, Аеродрома (тзв. Динкићеве акције), остаће без акција у медијима у којима су запослени.
Мада, истини за вољу, поставља се питање шта би им те акције у пракси уопште и значиле, јер постајући поносни власници на себе преузимају и одговорност за милионске дугове које већина медија има!
Одредбе о комисијама и пројектном финансирању легализовале корупцију
Ишчекујући епилог ове конфузне медијске мелодраме, у међувремену се одиграла и показна вежба ефикасности пројектног финансирања медија.
Под палицом Министарства културе и информисања, а све у складу са правилима „реформског“ Закона о јавном информисању, чланови конкурсних комисија, представници одабраних медијских удружења и истакнути стручњаци које су делегирани од стране истих тих удружења, једни другима су расподелили милионске износе државног новца.
Ускраћени наравно нису остали ни медији учлањени у „АНЕМ“, организацију која је идејни творац концепта бескомпромисне приватизације, као и увођења конкурсних комисија у којима ће већину имати њихови делегати, чланице Медијске заједнице (НУНС, УНС, АНЕМ, НДНВ, Асоцијација медија и Локал прес), коалиционо удружени у подухвату расподеле новца грађана Србије сопственим организацијама или медијима учлањеним у њихове асоцијације.
На потезу Уставни суд
Конфузију на медијској сцени може да разреши искључиво Уставни суд.
Потребно је само да се хитно изјасни о Иницијативи коју су му још у септембру 2014. године поднели Синдикат новинара Србије и Професионално удружење новинара Србије.
С обзиром да највиши правни акт у члану 50. предвиђа да сви могу бити оснивачи медија (дакле и локалне самоуправе), задатак Уставног суда је да оцени да ли је Закон о јавном информисању, у делу у коме локалним самоуправама ускраћује то право, усаглашен са Уставом.
Иако не постоји предвиђен рок у коме је Уставни суд дужан да размотри иницијативу која може да одреди судбину јавног информисања, јавни интерес налаже да суд реагује без одлагања, да заштити уставна права грађана Србије и коначно разреши медијски гордијев чвор.
