Барак Обама и Ангела Меркел су у Баварској желели да покажу да ништа не може да угрози органске везе које уједињују две земље још од краја Другог светског рата.
Амерички председник је искористио учешће на самиту седам најразвијених индустријских земаља (САД, Немачка, Француска, Италија, Велика Британија, Јапан и Канада), који се други пут одржава без Русије, да уз главне европске савезнике потврди антируску политику Вашингтона.
Месец дана након скандала који је открио да је немачка обавештајна служба шпијунирала француске политичаре и дипломате за рачун Америчке националне агенције (НСА), немачка канцеларка је на маргинама скупа Г7 чији је била домаћин изјавила да су САД пријатељ Немачке упркос „мањим несугласицама“.
Уз Обаму и председника Европског савета Пољака Доналда Туска позвала је на продужетак санкција Русији. Након што је са француским, руским и украјинским председницима учестовала у преговорима који су довели до споразума у Минску и смиривања сукоба, најутицајнија политичарка света је напустила пословично уздржани став и приклонила се тврдој политици према Русији, показујући да је, поред Велике Британије, најважнији савезник Вашингтона у Европи.
Савез Вашингтона и Берлина
Обама је у Баварској говорио о везама Немачке и САД као о једном од најснажнијих савеза на свету и поручио Немцима да им је захвалан на пријатељству и на вођству. Берлин се захваљујући економској моћи и подршци Беле куће све више афирмише као лидер Европске уније, на шта Француска, друга полуга ЕУ, гледа са подозрењем.
За америчког председника самит је био и прилика да притисне британског премијера Дејвида Камерона да не смањи војни буџет испод два одсто БДП-а, што су издаци које НАТО очекује од својих чланица упркос потреби Лондона да се ослободи огромног буџетског дефицита.
САД не престају да допремају оружје у Европу и повећавају војну тензију са Русијом. Два дана пред почетак скупа у Баварској на европску територију су слетела три америчка бомбардера Б-52, која ће, према саопштењу НАТО-а, учествовати у војним вежбама у Пољској и балтичким републикама.
Тон америчке политике према Русији је агресивнији како се приближавају председнички избори у овој земљи, 2016. године. Кампања Хилари Клинтон у табору демократа усмерена је на заоштравање позиција према Русији, што се представља као одбрана стратешких и економских интереса САД у Европи. У војном смислу то значи да очува превласт НАТО-а као главне одбрамбене силе европског континента, а у економском да са Европском унијом постигне договор о јединственом тржишту САД и ЕУ кроз Трансатлантски споразум о слободној трговини, који ће омогућити монопол њених мултинационалних компанија на европском континенту. Овај споразум је био једна од тема самита, а Обама је тражио да се што пре закључи.
Украјина као изговор
У оба случаја реч је о изолацији Русије, а ситуација у Украјини је само изговор да се умањи њен значај у решавању главних светских изазова.
Главни узрок агресивне политике Вашингтона према Москви је афирмација Русије на међународној сцени која је пољуљала слику о унилатералном свету у коме су главну реч у решавању светских криза након хладног рата имале САД.
Talking about “Russia’s throwback to Soviet era” lacks sense. Just compare #G7 and #BRICS growth rates pic.twitter.com/0TGopUHr0z
— Alexander Yakovenko (@Amb_Yakovenko) June 9, 2015
Отварање Русије према Западу у време перестројке САД су искористиле да спроведу евроазијску доктрину ширења на Исток и заокруживања Русије, што је опсесија америчких геостратега још од времена када је америчку спољну политку креирао Збигњев Бжежински, саветник америчког председника Џимија Картера од 1977. до 1981. године.
За то постоје не само војни већ и огромни економски интереси. Ширење НАТО-а на земље источне Европе након пада Берлинског зида Вашингтон није само искористио да учврсти политичку моћ на европском континенту, већ и да обезбеди огромно тржиште за своју војну индустрију. Пољска и друге нове чланице војног савеза су и озбиљни купци америчког наоружања, што гарантује виталност америчке војне идустрије.
Повратак Русије опсесија америчких стратега
Повратак Русије остаје опсесија стратега из Вашингтона. Њено приближавање Паризу и Берлину, нарочито изражено после 2003. године, када су се ове две земље супротставиле америчкој одлуци да бомбардује Ирак, обновило је идеју о Европи од Атлантика до Урала и свест о томе да је Русија незаобилазна када је реч о стратешким питањима и безбедности континента.
Москва је изразила дубоко неслагање са америчким војним походима и оркестрираним променама режима у свету, а заобилажење Савета безбедности Уједињених нација у доношењу одлука о бомбардовању Југославије, Ирака или Либије ју је уверило да Вашингтон избегава да узме у обзир руске интересе.
At least when Russia was part of the #G8 it provided some sort of balance. Now the #G7 is US dominated talking shop. A joke! #G7Summit
— Alexander Nekrassov (@StirringTrouble) June 9, 2015
Настојање Русије да унесе равнотежу у међународне односе наишло је на одобравање земаља од Аргентине до Блиског истока, као и чланица БРИКС-а (Бразил, Индија, Кина и Јужноафричка Република). Улога Москве у спречавању новог рата Запада у Сирији 2013. године и посредовање у преговорима са Ираном о нуклеарним постројењима које је довело до договора и укидања западних санкција Техерану, у светским центрима је представљена као успех руске дипломатије. Давање азила Едварду Сноудену, америчком обавештајцу који је открио да НСА не шпијунира само политичке противнике, већ и савезнике као и обичне грађане широм света, додатно је разгневило Вашингтон. Због тога све чине да зауставе растући утицај Русије и не дозволе учвршћивање њених веза са европским партнерима. Демонстрација те политике био је и притисак на шефове европских влада да не иду на прославу 70. годишњице победе над нацистичком Немачком. Последњи пример је скуп Г7, који се уместо форума за решавање светских проблема претворио у антируски форум.