То је наводно урађено у име спасавања украјинске посрнуле економије, која је на ивици колапса услед грађанског рата којим је та држава погођена, широко распрострањене корупције и недостатка смислених фундаменталних реформи.
Међутим, окретање Кијева ка Западу неће донети жељене резултате. Напротив, учиниће живот украјинског становништва још тежим, тежим него што већ јесте, у држави чији је БДП опао за 15 одсто и чија је национална валута изгубила половину своје вредности у односу на амерички долар током 2014. године.
Цене ће скочити ако Кијев спроведе реформе које ММФ заступа. Рањиви делови популације неће бити у стању да купе основне животне намирнице.
Споразум о придруживању ЕУ и договор са ММФ-ом су такође два инструмента који ће Западу омогућити приступ богатим природним ресурсима Украјине. Они стижу у време кризе, која је пружила „примамљиву прилику за стране интересе који желе да прошире своје богатство, некретнине и геополитички утицај“, пише часопис „Нејшн“.
Узмимо за пример гиганта у области биотехнолошког семена, компанију „Монсант“, коју су угрозили небројени скандали. Компаније попут ове не размишљају о добробити обичних људи.
„Агресивно прозападни режим“ у Кијеву сада је до те мере повезан са Западом да не може да има било какве захтеве, сматра „Нејшн“. Стога ће бити немоћан да реагује на експлоатацију украјинских ресурса од стране западних компанија.
Поред тога, пакет помоћи са Запада са собом носи и обавезе, што значи да је средство утицаја. Украјина ризикује да изгуби контролу над имовином и индустријама ако Кијев не успе да отплати дугове ММФ-а.
Мајкл Хадсон, бивши економиста за платни биланс за „Чејс Менхетн банку“, рекао је „Нејшну“ да позајмице ММФ-а доносе „мало тога, осим што су средство за држање државе на ’кратком ланцу‘ — некој врсти потчињености која Сједињеним Државама омогућава да користе украјинске власти као регионалну продужену руку америчке политичке, војне и економске моћи“.
Власти у Кијеву су се, према „Нејшну“, од својих претходника издвојиле „изразитом покорношћу америчким интересима — и драматичном незаинтересованошћу за руске бриге“. Људи који су дошли на власт у Кијеву након државног удара 2014. године такође се чине неосетљивим на потребе и проблеме државе којом су толико желели да управљају.
