Када год негде у свету гори, а западне земље не могу да наметну свој начин живота и западни вид демократије у земљама арaпског света, у Азији, у непотчињеном делу источне Европе, онда се неко сети овог тужног и подељеног Балкана, извуче злочин у Сребреници из мрака како би њиме изманипулисао конзервативни део исламске заједнице широм света како је тај исти Запад благонаклон према муслиманима. Са милитантним делом му то не успева.
У Сребреници су 1995. године западне државе жртвовале обичан и недужни народ, а исто ће га тако и сутра жртвовати да би испунили неке своје нове циљеве. Свако ко тврди да није тако, морао би да одговори на питање зашто су се одреди холандског Унпрофора повукли и зашто нису реаговали на злочин који се догађао на територији која је била под њиховом контролом? Од њиховог жаљења и кајања због стајања са стране и нечињења ничега жртве и њихове породице немају никакве користи.
Пре двадесет година Билу Клинтону и Жаку Шираку циљ је био да сломе политичко руководство и Војску Републике Српске, који нису желели да допусте мешање светских полицајаца у грађански рат на простору тада већ бивше Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, нити да допусте да амерички, француски, немачки и британски утицај буде пресудан на овим просторима (што је данас већ случај).
А Запад мора да зна да исто као што ни претходне резолуције о Сребреници, на пример она донета у Европском парламенту 2009. године или оне које су доносили скупштине земаља бивше нам државе, нису донеле ама баш никакве штете ни Србима, ни ама баш никакве користи Бошњацима, а донеле су нове поделе и раст тензија у региону, тако ни ова нова резолуција коју припремају званичници Уједињеног Краљевства неће ништа добро донети. Сви који се баве злочином у Сребреници, без обзира са које стране долазили, морају бити свесни да се не треба играти бројем жртава и фалсификовати га, јер се тиме на првом месту вређају оне жртве које су заиста страдале у Сребреници, а којих се треба сећати увек, током целе године, а не само месец дана око 11. јула — годишњицу обележавања овог злочина.
Верујемо да ће посланици Европског парламента после 20 година усвојити неку нову резолуцију, у њој ће бити уписана реч „геноцид“, који ће бити најоштрије осуђен, а народи на Балкану ће бити позвани да се такав злочин више никад не понови. Али не можемо да се не запитамо зашто Мартин Шулц и Иван Јаковчић нису донели резолуцију о терористичком нападу у Куманову, који се догодио пред њиховим очима, такорећи јуче. Зашто се о томе не говори? Или можда о злочинима у Братунцу од пре 22 године? Одговор је јасан. Оно што Западу не одговара, то више и не постоји.
О новој резолуцији о Сребреници ће се говорити неко време, а онда ће све да замре, скоро сви ће ћутати о месту које 99 одсто оних који су донели резолуцију не би могло ни да покаже на географској карти Босне и Херцеговине, само ће се део бошњачке и српске јавности бавити тим злочином целе године. За свет ће прича о Сребреници поново бити извучена из заборава када се догоди нека нова Либија, Сирија, неки нови Ирак, Авганистан, јер ето, у Босни и Херцеговини данас муслимани живе као и сав нормалан свет исповедајући слободно своју веру у тој толерантној Европи, нема везе што народ нема шта да једе.
Све претходне владе у Србији у последњих петнаест година су се на различите начине трудиле да нас помире са Западом и његов начин живота уведу и у нашу земљу. Резолуција коју Велика Британија припрема без знања иког са ових простора још једанпут показује да све што су те власти урадиле није било довољно за наше „пријатеље“ са Запада. За њих, ово је брдовити Балкан, колонија којој намећу своја правила и своје захтеве, којој нису помогли да се економски опорави након ратова у којима су добро испрљали своје руке, али којој су узели све вредно што је остало и која им служи за сталне и нове пилот пројекте различитог садржаја.
