Хиландар је горео као средњовековни град. Повезане зграде, уз помоћ ветра, ватра је гутала све док није дошла до празног простора. Више од годину дана било је потребно да се монасима обезбеди нормалан живот, струја, вода, собе…
Прво је обновљен комплекс Сенара, руине изван манастира, а сада су то савремени конаци за смештај гостију и поклоника.
Тек 2006. године започела је обнова првог објекта који је страдао у пожару, присећа се директор Задужбине манастира Хиландара Миливој Ранђић.
„Манастир је искористио право које произилази из аутономије Свете Горе, он је државна установа и као такав, носилац радова. Процењено је да је то најефикаснији и најекономичнији начин, да самостално ангажује раднике. Хиландар има два инжењерска тима, српски оперативни и грчки, који пружа техничку подршку. Одлучили смо се за обнову део по део, баш да би омогућили живот манастира. До сада је обновљено 60 одсто објеката, а следе радови на три која су највише оштећена“, каже Ранђић.
Сви који раде на обнови, раде за плату. Али „фирма“ не зарађује, једини профит које све повезује у том послу јесте задовољство због обнове материјалног и духовног блага Свете Горе.
Обнову помажу Грци и Руси
Саговорник Спутњика је прошле недеље био на манастирском сабору, договорено је да ове године почне обнова Белог конака, који је, уз још два објекта која су прва изгорела, највише страдао. Темпо и обим радова зависиће од прилива новца.
Последњих година манастир располаже са приближно 700 хиљада евра годишње, за све трошкове. Највише улаже држава Србија: више од девет милиона евра је уложено од пожара, Српска православна црква сакупила је више од два милона, а Грчка је подржала обнову са милион евра.
Обнову су помогле организације и појединци из Русије. Више пута Руско-атонско друштво и добротворни фонд „Трансојуз“ подржали су обнову изгорелих објеката, изградњу система противпожарне заштите, али и конзерваторско-рестаураторске пројекте за рукописе и иконе. Компанија "НИС" пружила је велику подршку. Дониран је новац за обнову изгорелих грађевина, али и за обезбеђивање бушотина воде за пиће.
Патријарх Кирил посетио је Хиландар 2013. године и пружио подршку духовној обнови манастира и даљој улози Хиландара у српско-руским односима.
Из града у монашки мир
Шездесетих година прошлог века сматрало се да Света Гора нестаје, али почели су да васкрсавају грчки манастири, а онда и славенски. И Хиландар од 1992. године више није идиоритмија, већ функционише као општежиће, пчелињак.
Обнова братства и данас траје. У време пожара у Хиландару је живело нешто више од двадесет, а сада има чак педесет монаха.
Некада је просек година био 60, а данас је испод 40. Променила се социјална структура и порекло монаха — некада су долазили из сеоских средина, а сада не знам да ли је неко од новијих монаха дошао са села, каже саговорник Спутњика.
„Сада имамо изазов око одржавања имања, монаси се уче пчеларству. Постоји три хиљаде стабала маслина, а од наших људи из Црне Горе треба да науче да о томе брину. Има и радника у манастиру, без њих не би могло, јер је богослужбени циклус изузетно захтеван. Монах устаје у два сата ујутро и има скоро двочасовно лично молитвено правило, после иде у цркву на саборну молитву која траје до ручка, који је у осам ујутро, после ручка иде на послушање и тако у круг. И после вечере се моли, а капија манастирска се затвара са првим мраком“, објашњава први човек Задужбине.
Иначе, Унеско је заштитио дело људских руку, покретно и непокретно наслеђе, зграде, цркве, иконе. Заштићена је природа Свете горе, али и особена монашка заједница медитеранског типа.
Духовна обнова најважнија
Питамо се на крају, зашто је толико важна обнова једног манастира, да ли њу подстиче време великих искушења која ће, по свему судећи пратити и будућа покољења, јер свет је све другачији.
Саговорник Спутњика сматра да су свест и самоспознаја на првом месту и додаје да треба да се питамо ко смо, јер ћемо тако знати и куда треба да идемо.
„Хиландар није најстарија установа коју је наш народ изнедрио. Студеница је старија, али он је наша једина установа која, од дана када је основана до данас, постоји континуирано.
Није прошао ни дан да се тамо није богослужило на нашем језику. И све ово време се води и администрација на нашем језику. Кроз историју, богослужило се и на грчком, али свакога дана и на српском. Држава је нестајала и обнављала се, то се дешавало и нашој патријаршији, то је крст времена и простора на коме живимо, али на Светој гори све време имамо живи манастир. Организам који живи од 1198. године“, истиче директор Задужбине Миливој Ранђић.
Хиландар има још један континуитет вредан можда чак и највеће пажње, као и Света Гора уопште. На њој се непрекидно, више од хиљаду година, монаштво моли за спас свих људи.
Обнавља се културно добро, али се планира и како ће Хиландар наставити да живи. Тај план подигао је виноград на 15 хектара. Задатак је производња квалитетног вина, од чије ће продаје манастир имати приходе.
Винова лоза на овом светом месту има посебну симболику. Предање каже да тај најживљи библијски симбол, веза између Бога и народа, на Хиландару живи више од 800 година, на месту на коме се налазио гроб Стефана Немање — Светог Симеона. И да чини чуда Божија.
